Bilo mi je 22. Studirao sam, živeo s cimerom, petkom uveče obavezna žurka ili izlazak. Te večeri nas je zadesio neki klub u centru, dobro društvo, muzika kakvu volim, i malo više pića nego što bi trebalo.
Onda sam je ugledao.
Zgodna. Uska haljina, visoke štikle, samopouzdanje koje ne možeš da ignorišeš. Nije bila klinka, to mi je odmah bilo jasno. Ali mi to nije smetalo – naprotiv. Imao sam osećaj da zna šta radi.
Uhvatio sam njen pogled i prišao. Priča je krenula glatko. Nije se folirala, opuštena, direktna. Rekla je da se zove Sanja i da je 1991. godište – znači ima 31. Rekoh sebi: „Super. Iskusnija, možda zna bolje šta želi.“ Sve u svemu, pristala je da odemo kod mene.
Ta noć… Teško da ću je ikad zaboraviti. Bila je opuštena, puna energije, kao da mi čita misli. Zaspali smo zagrljeni.
Ujutru je ustala ranije da se istušira. Ja ostao u krevetu, mamuran i radoznao. Pogled mi pao na njenu torbu. Kroz preklop se videla lična karta. Nisam planirao da kopam, ali pogled mi jednostavno skliznuo.
Godina rođenja: 1973.
Zaledio sam se. Preko 20 godina razlike. Ima skoro koliko i moja mama.
Vratio sam ličnu kartu nazad kao da nisam video ništa. Kad se pojavila iz kupatila, nasmejana, rekla je: „Bilo mi je divno. Ako ti nije problem – ne spominji nikom ništa.“
I dan-danas se pitam… Da li je mene šarmirala žena od 49 godina, ili sam ja te večeri jednostavno zaboravio da gledam – osim telo?
