Muž i ja smo ceo radni vek proveli u Nemačkoj. Nismo imali mnogo, ali smo pošteno radili i uštedeli dovoljno da starost dočekamo mirno, u kući koju smo sagradili u Srbiji.
Jedina briga nam je bio sin – nikako da se skrasi. Govorili smo mu stalno: „Nađi devojku, vreme ti je.“ I onda jednog dana, eto nje – fina, kulturna, lepo vaspitana. Na prvi pogled sve što bi majka poželela snaji.
Venčali su se. Isprva je sve bilo lepo. Pomagala je u kući, bila pažljiva, mila… Ali posle par meseci, primetila sam da mi povremeno nestaje novac. Prvo iz tašne, pa iz ormara gde muž i ja držimo veću sumu za hitne situacije.
Sumnje su rasle. Jednog dana sam se namerno vratila ranije kući i zatekla je – otvorila je ormar i uzimala novac. Zaledila se kad me videla. Počela je da plače, pravda se da joj roditelji teško žive, da sestra studira, da joj je hitno trebalo… Srce mi se steglo. Verovala sam joj. Rekla sam sinu da joj damo novac za školovanje sestre. Pomogli smo.
Sve bih i zaboravila – da nije bilo jedne komšinice. Nevoljno mi je rekla da je često viđa s nekim muškarcem, uvek istim. Ispostavilo se da to nije brat ni rođak, nego ljubavnik – i da mu snajka daje novac. Taj muškarac je poznat kao neradnik, jedva sastavlja kraj s krajem. A moj sin… moj sin ništa ne zna.
Ne znam šta više boli – što je krala, što je lagala, ili što gledam kako mu uništava život, a on i dalje slepo veruje u nju.
