Vozim noćnu smenu, kao i svake subote. Oko ponoći, staje ispred kola žena – kasnih tridesetih, sređena, ali ne prenapadna. Ulazi i kaže samo:
— Do kraja grada, pa ćemo videti dalje.
Krenemo. U autu tišina, ali osećam pogled u retrovizoru. Nije neprijatno, više… znatiželjno. Onda, negde na pola puta, tiho kaže:
— Vozi sporije. Hoću da osetim noć.
Smanjim. Onda iz torbe vadi flašicu vina i kaže:
— Živim s čovekom kog ne volim. Večeras mi treba neko da me vozi bez pitanja. Možeš to?
Klimnem. Nema nikakve igre u glasu, samo tuga. I neko ludilo koje privlači. Ostatak vožnje pričamo o stvarima koje nikada ni ženi nisam rekao. Kad smo stigli, samo je izašla, naslonila se na prozor i rekla:
— Hvala ti što si me vozio, a ne sudio.
Nikada je više nisam video. Ali i dalje pamtim njen parfem. I način na koji mi je rekla: „Večeras nisi bio samo taksista.“
