Odrasla sam u siromaštvu. Mama i tata su radili sezonske poslove, često neredovno, i bilo je dana kada nismo imali ni hleba. Nikad nisam tražila mnogo – znala sam da nije da ne žele da mi daju, nego da jednostavno nemaju.
U školi nikad nisam kupovala užinu. Dok su se drugari sladili kroasanima i sendvičima iz pekare, ja sam sedela i pravila se da nisam gladna. Vremenom sam razvila taktiku da “moram do zubara”, da „nisam gladna“ ili da „imam dijetu“. Sve, samo da niko ne posumnja.
Jednog dana, učiteljica me je zamolila da ostanem posle časa. Mislila sam da sam nešto pogrešila.
Sela je pored mene, nasmejala se i rekla:
— Znam da glumiš da nisi gladna. Ali dete ne bi trebalo da glumi tako nešto.
Onda je otvorila fioku i izvadila kesu u kojoj je bio topli sendvič i jogurt.
— Od danas, ovo je tvoj kutak. Svaki dan. Dokle god bude trebalo. Samo ti i ja znamo.
I tako je i bilo. Svaki dan, bez reči, kesica bi me čekala. I nikada me nije pitala ništa više.
Tek mnogo kasnije, kad sam već odrasla, shvatila sam koliko malo treba da nekome promeniš život. I da sam tada prvi put osetila šta znači prava briga.
