Sreo sam je sasvim slučajno. Drug je otišla u grad, ja svratio do radnje, i baš na izlazu – drugarica moje devojke. Umorna, bleda, torba joj teža od nje. Kaže – vraća se s faksa, nema prevoz. Ponudim da je povezem, neću valjda da je pustim da pešači još pola sata.
Sedela je na suvozačevom mestu, noge prekrštene, haljina se povukla malo iznad kolena. Nisam mogao da ne primetim – iskreno, ima mnogo lepše noge od moje devojke. Vitke, negovane… nisam skidao pogled.
Nisam planirao ništa. Ali dok smo vozili, dok je pričala o kolokvijumima i profesorima, ja sam mahinalno – kao bez kontrole – spustio ruku. Na njenu butinu. Njen glas je utihnuo. Pogledala me je, ali ništa nije rekla.
Samo smo ćutali do kraja vožnje.
Kad smo stigli, samo je tiho rekla: „Hvala ti“, i izašla iz auta bez da se osvrne. Cela noć mi je prošla u razmišljanju — šta je pomislila? Da sam kreten? Ili joj možda nije smetalo?
Narednih dana sam je izbegavao. Nisam znao kako da se ponašam ako je ponovo sretnem. Ali sudbina, naravno, voli da se poigra. Došla je kod nas u stan, kao i obično, na kafu sa mojom devojkom. Pozdravili smo se normalno, ali njen pogled je govorio sve. Onaj isti osećaj iz kola bio je u vazduhu.
Na izlasku, dok je moja devojka otišla do toaleta, prošaputala mi je:
„Znaš… nije mi smetalo. Ali ne pokušavaj to više – osim ako zaista ne znaš šta hoćeš.“
Zatvorila je vrata za sobom, a ja sam ostao da gledam u prazno, svestan da su stvari upravo postale jako komplikovane.
