Imam 65 godina. Ceo život sam proveo radeći po zapadnoj Evropi. Nema posla kojeg se nisam latio – od građevine do hotela. Nisam osnovao porodicu, valjda tako sudbina htela. Sad sam u penziji, i vratio sam se u svoje selo. Tu sam rođen, tu sam poslednji put disao kao čovek – pre nego što me život razneo po svetu.
Blizu mene živi jedan mladi bračni par. Dvoje mladih, poštenih, ali nikako da sastave kraj s krajem. Vidim da se trude, ali teško ide. Počeo sam da zovem muža s vremena na vreme da mi nešto pomogne – oko drveta, oko bašte, sitnice – a uvek mu dam više nego što vredi taj posao. Neka imaju. Neka ne mole nikog.
Zvao me je ujak Evropa – ali sad ja samo hoću da budem čovek.
Jednog dana, dok sam bio sam, pozlilo mi je. Srce, pritisak – ne znam ni sam. U panici sam zgrabio telefon i pozvao njega. Rekao sam samo: „Zlato, nije mi dobro… Ako možeš, odvezi me do hitne…“
Ćutao je par sekundi pa rekao: „Sad? Ne mogu sad, imam nešto bitno… možda kasnije?“ I spustio.
Srećom, komšija sa kraja sela me video dok sam izlazio na kapiju i pomogao mi. Nije bilo ništa strašno, ali meni je sve bilo jasno.
Davao sam da ne bi morali. A kad sam ja zatražio – nisam bio dovoljno bitan.
Tad sam prvi put u životu rekao sebi – nisi ti siromašan. Jer oni koji daju – uvek imaju. A oni koji samo uzimaju – nikad nemaju. Ni dušu. Ni obraz. Ni ljude.
