Odrastao sam uz dedu. Otac mi je umro dok sam bio dete, a majka nas je napustila još ranije. Deda me je naučio svemu – kako da budem pošten, kako da radim i ćutim, kako da ne mrzim nikog. Nismo imali mnogo, ali je uvek govorio: „Sine, bolje prazna džepova nego prazna duša.“
Blizu nas živi komšija Mile. Nekad je bio poštovan, imao trgovinu, svi su ga pozdravljali. Onda je doživeo nesreću, izgubio obe noge. Ljudi su ga brzo zaboravili. Kad god mogu, odem do njega, skuvam mu ručak, donesem lekove. Nekad mi samo kaže: „Dobro si ti dete. Da je bar više ovakvih.“
Nikada nisam pitao šta se desilo s mojim ocem. Deda je samo rekao da ga je „pojela nepravda“.
I pre mesec dana, u drugom gradu, sretnem čoveka na sajmu knjiga koji mi priđe i pita: „Jel ti beše sin pokojnog Bojana?“ Klimnem. On me pogleda i reče: „Znaš li ti da je Mile iz vašeg sela prijavio tvog oca zbog lažnog šverca? Zatvorili ga ni krivog ni dužnog, a nije to preživeo…“
Osetio sam kako mi se sve ruši. Čoveka kome kuvam, kome brišem prašinu sa polica, koji mi govori „da sam kao rođeni“… on je razlog zašto sam odrastao bez oca.
Još ga nisam pogledao u oči od tada. A svakog dana me pojede misao: da li mogu da mrzim čoveka koji danas nema nikoga – a nekad je uništio sve moje?
