Imam petoro dece. Moj muž i ja radimo šta god stignemo, ali jedva sastavljamo kraj s krajem. Nije sramota reći – bilo je dana kad nismo jeli da bi deca imala makar po tanjir supe. Nismo kukali, borimo se, ćutimo, stiskamo zube i guramo.
Njegovi roditelji žive blizu nas. Nekad donesu malo hrane, nekad ponekad koji dinar, ali uvek govore da i oni jedva preživljavaju od penzije. Nikad im ništa nisam zamerila, nisam ni sumnjala – nisam imala razloga.
Prošle subote otišla sam kod njih da malo pospremim kuću, jer su stari i više ne mogu sve sami. Dok sam čistila sto u dnevnoj, našla sam ček. Pravi, bankovni. Pogled mi je slučajno pao na iznos… Skoro 2200 evra.
U momentu mi je stalo srce. Mislila sam da ne vidim dobro. Proverila sam tri puta. Nije bio zbir za oboje – to je bila penzija samo svekra.
Ne znam šta me više pogodilo – iznos, ili činjenica da su sve ove godine gledali kako se mučimo i nijednom nisu rekli da imaju kako da pomognu ozbiljno, a ne simbolično. Da su hteli, mogli su bar deci da obezbede obuću zimi ili školski pribor.
Taj dan sam otišla kući ćuteći. Još uvek ćutim. Samo me boli.
