Imam 19 godina i živim sa cimerkom u velikom gradu. Obe smo došle iz siromašnih porodica i pokušavamo da se snađemo – ona je tiha, dobra, ali uvek nekako uspe da nađe ljude koji joj pomognu.
Upoznala je jednog mladog advokata. Bio je kulturan, obrazovan, uvek nasmejan i prema njoj pažljiv. Nisam mogla da verujem da je takav neko baš nju izabrao. I priznajem – zavidela sam joj.
Jednog dana, dok ju je čekao u našem stanu da se vrati iz grada, ja sam izašla iz kupatila, namerno samo u peškiru. Bila je to moja mala “proba” – htela sam da vidim hoće li pasti. Bacila sam peskir.Pogledao me je pravo u oči, ozbiljno, bez trunke nelagode.
„Zgodna si, ali ja volim tvoju cimerku. I bilo bi lepo da to poštuješ“, rekao je tiho i izašao napolje.
Stajala sam tako, zbunjena, osramoćena i… posramljena.
Stajala sam nekoliko minuta nepomično. Osećala sam se kao da sam izgubila nešto što nikada nisam ni imala. Nije me odbacio na grub način, nije vikao, nije me osudio – ali njegov odgovor je boleo više od bilo kakvog prezira.
Kada je cimerka došla i videla da je otišao, samo je slegla ramenima. Nije ni slutila šta sam pokušala. A ja sam prvi put shvatila da možda nije stvar u tome ko ima više, već u tome ko je naučio da bude veran, čestit i stabilan – čak i kada mu se nudi nešto lakše.
Nakon toga, počela sam da se menjam. Učila sam, radila dodatne poslove, prestala da tražim prečice. Danas, kad god se setim tog pogleda i tih reči, setim se da sam tada prvi put upoznala – pravi integritet.
