Već neko vreme sam osećala da se distancirao. Bio je staložen, pažljiv, ali previše… odsutan. Mobilni mu je uvek bio na tišini, nikad ga nije ostavljao bez nadzora. Nije bilo ni poljubaca u prolazu, ni osmeha koji znače.
Onda je rekao da ide na poslovni put, dvodnevni, s koleginicom iz firme. Nije mi se dopalo, ali sam klimnula glavom. Nije prvi put da putuju zajedno. Ali tog dana, sve u meni je govorilo: idi za njim.
U dogovoru s prijateljicom koja radi u agenciji, saznala sam gde su odseli. I bez razmišljanja sam bukirala sobu u istom hotelu.
Te večeri, oko osam, sišla sam u restoran hotela. Tamo su bili. Sedeli su blizu, smejali se, nagnuti jedno ka drugom. Pogledi koji ne pripadaju poslu. Srce mi je tuklo u grudima.
Prišla sam stolu. Pogledao me je kao da je video duha. Ona se zbunila, počela da mrmlja kako ide u sobu. Nisam je zadržavala.
Rekla sam mu samo: “Sad možeš da mi objasniš šta je ovde poslovno.”
Rekao je da nije planirao da mi škodi, da je to samo “bliskost” bez značaja. Nisam ga ni slušala.
Otišla sam iz hotela u sobu koju sam iznajmila, spakovala stvari i vratila se kući.
Nekad je tišina najglasniji odgovor koji možemo da damo.
