Moja žena dolazi iz siromašne porodice. Iako smo se jedva snašli finansijski, kad je predložila da njena mlađa sestra dođe da živi s nama „dok ne završi školu“, nisam imao srca da odbijem.
Na početku je sve bilo u redu – tiha, povučena, zahvalna. Ali s vremenom se počela menjati. Odeća joj je postajala sve izazovnija, ponašanje slobodnije. Zatekao bih je kako ulazi u sobu bez kucanja, kako se naginje preko mene dok nešto „slučajno“ traži…
Jednog popodneva ležao sam na kauču kad je sela pored mene. Preblizu. I pogledala me onim pogledom koji ne možeš pogrešno protumačiti.
U tom trenutku mi se stomačna šupljina stegla – shvatio sam da sam u opasnosti koju niko neće razumeti ako progovorim.
Iste večeri sam razgovarao sa ženom. Rekao sam da nešto mora da se menja, da to više nije prijatno ni prirodno. Naravno, nije mi poverovala odmah. Ali posle nekoliko dana i sama je primetila neke stvari.
Danas živimo ponovo sami. I ne volim da pričam o tome. Ali jedno sam naučio: granice moraju da postoje – i ne moraš biti zao da bi ih postavio.
