Otac nam je preminuo tiho, nakon duge bolesti. Nije bio čovek od mnogo reči, ali je uvek pravio razliku između mene i brata – iako se to nikad nije naglasilo. Brat je bio miljenik, to je znala i cela rodbina.
Na čitanju testamenta, sve je postalo jasno. Kuća, ušteđevina, vikendica – sve ide njemu. Meni… pismo. Samo pismo.
Bio sam besan, razočaran, ponižen. Dok su svi slavili bratovo nasledstvo, ja sam seo sa strane i otvorio to pismo. Rukopis mog oca, pomalo drhtav.
“Ako čitaš ovo, znači da si primio manje od onoga što si zaslužio. Ali i najviše od svega što imam. Istinu. Ti nisi moj sin – ne biološki. Tvoja majka je imala drugog pre mene, i ja sam te prihvatio jer sam znao da nisi kriv što si došao.”
Zanemeo sam. U glavi mi je sve počelo da se prevrće. Nisam znao da li da plačem ili da vrištim. On me je odgajao, voleo – ali sada mi je sve to bilo dovedeno u pitanje.
Ne zameram mu što mi nije dao imovinu. Više mi je smetalo što je tu istinu poneo sa sobom do poslednjeg trenutka. I što sam je saznao tek kada više nikoga nema da mi objasni – zašto.
