Bio sam u osnovnoj školi kad sam prvi put otišao u kladionicu sa starijim društvom. I verovali ili ne – pogodim tiket i dobijem ogromnu sumu novca (za te godine, to je bilo kao da sam dobio na lotou).
Nisam znao šta da radim s tim. Znao sam da će neko reći roditeljima, pa sam odlučio da mu sam priznam. Seo sam s tatom i rekao: „Dobio sam na kladionici. Ako hoćeš, evo ti pola.“
Dobio sam umesto zahvalnosti – najveće batine u životu. Uz rečenicu: „Ako te ikad više vidim blizu kladionice, ne znaš šta je batina.“ I naravno – uzeo mi je sve pare.
Godinama nisam ni pomišljao na kladionicu. Iskreno, bio sam ogorčen. Mislio sam da je samo uzeo sebi, da me kaznio, da je to – to.
A onda… na dan mog venčanja. Pred svima, uzeo me sa strane, pružio kovertu i rekao:
„Evo ti tvoje pare. Nisam ih potrošio. Čak sam dodavao kad god sam mogao. Sad si pametniji, valjda ćeš ih pametno potrošit.“
Otvorim – unutra cifra dovoljna da kupim sebi auto. Ili da dam učešće za stan.
Kad vidim danas vršnjake koji i dalje kockaju, troše na gluposti i pozajmljuju, samo kažem: Hvala ti, stari. Spasio si me kad nisam ni znao da mi trebaš.
