Bila sam nervozna, ali i uzbuđena. On je bio stariji, iskusniji, šarmantan. Imali smo hemiju od starta. Mesecima smo se dopisivali, viđali, sve je vodilo ka tome. I kada sam konačno odlučila da se prepustim, bila sam sigurna da će sve biti posebno.
Veče je bilo savršeno. Večera, vino, lagani dodiri, dugi pogledi. Prvi put – za mene. On je bio nežan, pažljiv, sve je bilo kako treba.
Ležali smo posle toga, ćutali, smeškali se. I onda je rekao:
„Znaš… pre nego što smo se upoznali, mislim da sam te već jednom video. Na groblju.“
Zaledila sam se.
„Molim?“ pitala sam.
„Pre par godina. Bio sam na sahrani jednog rođaka, ti si bila pored nekog drugog groba. Sećam se lica.“
Sela sam. Osetila sam jezu. Ne zato što je lagao, nego zato što sam tačno znala na koju sahranu misli.
Bio je to dan kad sam ispraćala svoju tetku. I da – bila sam sama. I da – neko me tada gledao.
Ne znam da li je sudbina ili slučajnost. Ali ono što je trebalo da bude najintimniji trenutak – završio je rečenicom koja me još prati.
