Na početku sam mislila da umišljam. Svekrva je bila nasmejana, ljubazna, slala kolače, zvala nas na ručak. Pravi anđeo. Ali vremenom sam počela da primećujem sitnice.
Kad ostanemo same, menjala je ton. Znala je da me suptilno bocne: „Ti baš voliš gotovu hranu, ha?“ ili „Moj sin je ranije uvek voleo mršavije devojke.“ Sve to uz osmeh, naravno.
Mužu nisam odmah govorila. Nisam htela da pravim razdor. Mislila sam – proći će. Ali nije. Počela je da dolazi nenajavljeno. Da preuređuje stvari po našem stanu. Da odlučuje umesto nas. A kad bih nešto rekla – ispala bih razmažena i nezahvalna.
Ume da zaplače kad joj se nešto ne sviđa. Kad god postavim granicu, ona „ne zna šta je pogrešno uradila“ i „samo želi najbolje“. A muž? On je uhvaćen između. Više puta me molio da prećutim. I ja jesam – dugo.
A onda – jednog dana, došla je ranije dok sam bila kod kuće. Mislila je da sam otišla. Zatekla sam je u dnevnoj sobi, kako šapuće nešto nad čudnim koncem, sa solju, papirom i svećom. Kad me videla, samo je rekla: „Ne razumiješ ti to.“
Zaledila sam se. Nisam znala šta da kažem. Nisam ni pitala – sve mi je bilo jasno. Od tog dana, sve je dobilo drugačiji smisao. Nije više bilo sumnje. Samo granica.
(Zaštita identiteta: ime i mjesto poznati redakciji)
