Ne znam da li bih to ikada uradio u svom gradu. Verovatno ne bih. Ali to je bila druga zemlja, drugi jezik, druga pravila – i nekako sam bio potpuno oslobođen svih stega.
Bilo je to tokom putovanja u jednu zapadnoevropsku metropolu. Imao sam nekoliko dana sam za sebe, nikoga nisam znao, i iskreno – bio sam znatiželjan.
Rešio sam da probam nešto potpuno nenormalno: da priđem devojkama na ulici i postavim samo jedno pitanje – direktno, bez uvijanja: „Da li bi imala se*s sa mnom?“
Očekivao sam šamare, podsmeh, ignorisanje. Ali prva devojka me samo pogledala i pitala: „Odmah ili večeras?“ Mislio sam da se šali. Nije se šalila.
Do kraja dana sam pitao osam devojaka. Sedam je reklo – da. Neke su dale broj, neke predložile piće, jedna je čak pozvala kod sebe. Osma mi je samo rekla: „Imam dečka, ali da nemam, možda bih razmislila.“
Ne pišem ovo da bih se hvalio. Niti da bih podsticao nekoga da to radi. Ali nešto mi je postalo jasno tog dana: kultura, okruženje i način komunikacije čine ogromnu razliku. Kod nas bi to bilo nepristojno, uvredljivo. Tamo je to bilo – samo pitanje.
I da, nisam spavao sa svih sedam. Ali taj osećaj slobode, otvorenosti i reakcija bez osuđivanja – to je ono što mi je ostalo.
