Zaposlila sam se nedavno u jednoj državnoj službi. Plata odlična, radno vrijeme korektno, sve na papiru savršeno. Brak nam se popravio otkako radim – manje rasprava, manje briga, lakše dišemo.
Muž je uvjeren da me je zaposlio njegov stari drug iz osnovne škole, koji sada radi u istom sektoru. Vjeruje da je to bila „usluga preko veze“.
Istina je drugačija.
Njegov prijatelj me jeste pozvao. Ali nije ponudio posao tek tako. Bilo je jasno šta želi. Prvo večera, pa par sastanaka, pa konkretna ponuda. Nije bilo prisile, ni ucjene. Samo je rekao: „Znam kako mogu da ti sredim posao. A ti znaš kako.“
Razmišljala sam. Dugo. I onda sam pristala.
Neću ulaziti u detalje. Ali znam šta sam uradila i znam zašto sam to uradila. Znam da bi me mnogi osudili. Ali prvi put poslije dugo vremena – imam osjećaj da kontrolišem svoj život.
Muž je zadovoljan, ne pita ništa. Kuća mirna, računi plaćeni, a ja – nosim ovu tajnu sama. I pitam se: ako svi imaju cijenu, je li moguće da sam samo previše tačno znala svoju?
