Nisam očekivala da će se to završiti tako. Upoznali smo se preko zajedničkih prijatelja, odmah kliknuli. Poruke do kasno, dvosmisleni komentari, video pozivi. Bilo je jasno da između nas ima hemije.
Nije prošlo mnogo i stvari su postale intimnije. U poverenju, slala sam mu nekoliko fotografija – onih koje nikada ranije nikome nisam. Verovala sam mu. Rekao je da je sve samo za njega, da nikada ne bi to zloupotrebio.
A onda – tišina.
Bez objašnjenja, bez poruke, bez odgovora. Nestao je. Kao da nikad nije postojao. Blokirao me je svuda.
Osećala sam se iskorišćeno. Poniženo. Glupo. Ne zato što sam bila slobodna da izrazim svoju seksualnost – već zato što sam to dala nekome ko nije bio iskren.
Danima sam se pitala: da li su slike negde završile? Da li ih je nekome pokazao? Da li će me neko prepoznati?
Nisam to više mogla da kontrolišem. Ali sam odlučila da iz toga naučim.
Danas više ne šaljem slike dok ne znam da postoji poverenje – i poštovanje. A on… neka živi sa svojom sramotom.
