Kada je general Klark čuo te „neprijatne” vesti, naredio je novu istragu na terenu
NATO-a na Kosovu raznele su na stotine civilnih automobila, civilnih kamiona i maketa, i jedva da su načele jugoslovensku artiljeriju i oklopne snage.
Od 744 „potvrđena” pogotka pilota NATO-a tokom rata, istraživači iz američkog ratnog vazduhoplovstva, koji su kasnije proveli nedelje i nedelje pretražujući Kosovo i pešice i helikopterima, našli su dokaze za samo 58 pogodaka. Naravno, po završetku rata američki oficiri su se na terenu vrlo brzo upoznali sa razmerama svojih promašaja, ali je izveštaj o uništenim ciljevima dugo bio sakriven. Tokom borbenih dejstava načelnik Združenog generalštaba oružanih snaga SAD general Henri Šelton nekoliko puta je izjavio da su „vazduhoplovne snage NATO-a uništile oko 120 tenkova, 220 oklopnih transportera i do 450 artiljerijskih oruđa u ratu protiv Jugoslavije”.
Vrhovni komandant NATO-a general Vesli Klark bio je u tome mnogo oprezniji, pa je odgovarajući na pitanje koliko je jugoslovenskih tenkova i drugih vozila uništeno na Kosovu uvek govorio samo: „Dovoljno”. Istini za volju, Klark je sumnjao u tvrdnje vazduhoplovstva i pokušavao je, bar u prvo vreme, da prikaže tačnu sliku bombardovanja na Kosovu. Kad je na kraju rata komandant jugoslovenske Treće armije general Nebojša Pavković izjavio da je na Kosovu izgubio samo 13 tenkova, vrhovni komandant NATO-a je to nazvao „srpskom dezinformacijom”. Ali, kako su njegovi pomoćnici sugerisali da je Pavković možda u pravu, to je Klark uputio na Kosovo specijalni tim za ocenu efikasnosti gađanja – MEAT. Tridesetak stručnjaka iz američkih i NATO vazdušnih snaga potvrdili su da je bombardovanje bilo precizno kada je reč o fiksnim metama, kao što su bunkeri i mostovi. MEAT je konstatovao „kako su Srbi zaštitili jedan most tako što su 300 metara uzvodno izgradili lažni most od polietilenske folije koju su rastegli preko reke. NATO je „uništio” lažni most sedam puta. Makete artiljerijskih oruđa bile su napravljene od dugih crnih stabala postavljenih na kamionske šasije. Lanser PVO sistema SA-9 bio je izrađen od metalizovanog kartona od kojeg se pravi ambalaža za mleko.
Kada je general Klark čuo te „neprijatne” vesti, naredio je novu istragu na terenu. Početkom avgusta 1999. godine ekipa MEAT vratila se u sedište vazduhoplovnih snaga u bazu „Ramštajn” u Nemačkoj sa oko 2.600 fotografija. Podneli su izveštaj generalu Valgeru Begertu, zameniku komandanta vazdušnih snaga NATO-a u Evropi.
„Kako to mislite, nismo pogodili tenkove?!”, upitao je Begert. Klark je reagovao na isti način: „To nije moguće, Srbi su sakrili oštećena vozila, odvukli su pogođene tenkove”. Članovi MEAT-a odgovorili su mu da je nemoguće odvući tenk od 40 tona, a da ne bude tragova na terenu. Ipak, timu MEAT je naređeno da napravi novi izveštaj o pogocima. U roku od 30 dana brigadni general Džon Korli predao je generalu Klarku novi izveštaj, u kojem se govori o „uspešno pogođena 93 tenka i 153 oklopnih transportera”, što nije bilo daleko od podataka koje je na kraju rata izneo načelnik Združenog generalštaba general Henri Šelton. Korlijeva ekipa nije vršila nikakva naknadna istraživanja, već se oslonila isključivo na izjave pilota. No, za više od polovinu pogodaka za koje je general Korli tvrdio da su bili „sigurni pogoci” postojao je samo po jedan dokaz, obično mutni video-snimak iz kokpita aviona, ili bljesak eksplozije snimljene uz pomoć satelita. Satelit registruje eksploziju, ali ne i da li je bilo šta u toj eksploziji i pogođeno.
Moć iz vazduha u ratu protiv Jugoslavije bila je efikasna samo protiv civilnih meta, protiv vojnih ciljeva neAgresija NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. bila je prvi rat, koji su piloti NATO-a vodili na visinama od preko 6.000 metara, ali je rat iz vazduha protiv jugoslovenske vojske na Kosovu bio uglavnom neefikasan. I to treba ponavljati svake godine da nove generacije ne zaborave šta se i kako događalo.
Izvan vazduhoplovnih snaga Korlijev izveštaj je dočekan sa tihim nepoverenjem. Klarkov zamenik, britanski general Rupert Smit i njegov načelnik štaba nemački general Diter Štokman savetovali su vrhovnog komandanta NATO-a da ne prihvati Korlijev izveštaj. I CIA je imala dosta primedbi na brojke u tom izveštaju. No, Pentagon je opet pokušao da oko toga nešto prepravi i dopuni. U januaru 2000. godine sekretar za odbranu Koen i general Šelton stavili su svoja imena na zvaničan izveštaj Kongresu o ratu na Kosovu. Ovaj izveštaj na 194 stranice bio je tako lišen podataka da su i funkcioneri Pentagona zbijali šale u vezi s tim. U izveštaj nije bila uključena Korlijeva mapa na kojoj se vidi da je „NATO uništio na Kosovu 93 tenka”. Međutim, u tekstu se nalazi napomena: „Ova procena ne sadrži podatke o količini pogođenih mobilnih meta, ili nivou nanete štete”. U prevodu, po rečima jednog visokog funkcionera Pentagona, to znači: „Ovo je mapa vazduhoplovnih snaga o pogocima na Kosovu. Smatramo da ona ne znači baš ništa.”
Kako je vreme prolazilo, američka avijacija i NATO sve manje su koristili podatke iz Korlijevog izveštaja. U brojnim intervjuima general Klark je odbijao da govori o brojkama, a Pentagon je optužio medije da su oni opsednuti brojkama i prebrojavanjem, a ne vojska. Vreme je pokazalo da američki način ratovanja nije nikakav mit i da je bombardovanje civila efikasno, iako to pokreće brojne moralne sumnje i dileme, a da je, kad je reč o gađanju vojnih ciljeva sa velikih visina, ono u slučaju rata protiv Jugoslavije 1999. godine bilo precenjeno. Svaki glavnokomandujući koji se ne suoči sa tim neprijatnim činjenicama samo obmanjuje sebe. Moć iz vazduha u ratu protiv Jugoslavije bila je efikasna samo protiv civilnih meta, protiv vojnih ciljeva ne. Civili su bili terorisani uz upotrebu eufemizma „strategijsko gađanje” i to je i dovelo do toga da Beograd pristane na Kumanovski sporazum.
politika
