Za nju kažu kako je kruna jutarnjeg programa Happy televizije. Ima samo 19 godina, a već šest meseci stoji rame uz rame sa čuvenim Milomirom Marićem i razgovara sa najeminentnijim ličnostima naše javne scene.
U svet novinarstva ušla je sasvim slučajno. Insistira na činjenici da nije novinar, već voditelj jutarnjeg programa. Iako naslednica Jovane Jeremić, ne želi da je porede ni sa kim. Gradi svoj lični pečat, uči od najboljih i u šali kaže kako je u radu sa Marićem najteže doći do reči.
Sećam se prvog jutra kada sam počela da radim. Dobro ga se sećamo i ja i šminkerka Mira. Sedela sam na stolici i čekala da sa mnom nešto urade dok su mi noge drhtale. Ipak, preteranu tremu nisam nikad nisam imala. Bila sam spremna da pokažem to što znam. Ono što je bio problem u početku je kako se prilagoditi sagovornicima. Ovde dolaze uvaženi gosti, svako sa svojom titulom, a ja nisam bila informisana, barem u tim počecima.
Kasnije sam počela da pratim i političku scenu, šta se dešava u svetu, čak i ekonomske teme koje me nikad ranije nisu zanimale. Sada mislim da nema teme kojoj ne mogu da se prilagodim. I kada sam počela da radim jutarnji mislila sam da nisam spremna i sada mislim da nisam spremna. Uz Marića sam naučila da jutarnji program nije to što sam ja mislila da jeste već da treba da bude jedan konstukrivni razgovor na zadatu temu i da na što više pitanja odgovorimo našim gledaocima – kaže mlada voditeljka.
Kako je hrabro stala pred televizijske kamere, tako se hrabro kao dvanaestogodišnjakinja borila sa Non Hočkin limfomom, malignim karcinomom limfnih tkiva. Kruna je jedna od prvih za čije lečenje u inostranstvu su sakupljana sredstva preko fondacije Budi human.
Moj broj je bio 101. Fondacija postoji od 2014. godine, ja sam postala njihov SMS broj 2015. Bolovala sam od Burkitovog limfoma, jako je redak. Eto, nisam mogla da boluje od obične bolesti, već od izuzetno retke.Sam period lečenja za mene nije bio stresan, jer nisam bila svesna težine stvari sa kojima treba da se izborim. Nije mnogo stvari zavisilo od mene. Na svu sreću to je bilo i prošlo. Ne mogu da kažem da na to često zaboravim, ali ne mogu ni da kažem da je to obeležilo taj deo mog života. Bila sam srećna i vesela i dok je samo lečenje trajalo onoliko koliko sam mogla – priseća se Kruna.
Krunina najveća podrška i danas, a i tada bila je porodica- pre svega majka.
Moja mama je sve vreme bila uz mene. Mislim da je to bilo najtežih šest meseci njenog života. Možda jeste braunila bila u mojoj ruci, ali osećala je isto što osećam i ja – sigurna je Mitrovićeva.
Ono što je naučila je da više nikad ne pravi planove.
Nisam sebi postavila nikakav cilj kao što nisam znala koji mi je cilj kada sma počela ovim poslom da se bavim. Sada mi je drago što imam posao i što je on samo moj, to je ono što mi se dopada u radu na televiziji. Volim da improvizujem, milim da sam u tome najbolja, ali ostavljam drugima da sude – poručuje za kraj Kruna.
