Goran Džonić iz aleksinačkog sela Moravac, okrivljen za ubistvo svog brata od tetke Gorana Đokića, njegove supruge Gordane i kćeri Lidije, ni godinu dana posle zločina ne želi da ispriča istinu o svirepoj likvidaciji troje bespomoćnih ljudi.
Organima gonjenja servirao je bezbrojne verzije krvavog događaja kojima je zajedničko samo jedno, da je svaki put isključio svoju odgovornost za trostruko ubistvo.
Neposredno nakon što je uhapšen, Džonić je uporno negirao vezu sa zločinom, a slomio se tek kada mu je predočeno da će u zatvor odvesti i sinove.
– Te noći bio je beo kao kreč, ali nije izgubio prisebnost. Ponavljao je: “Nisam kriv, nisam kriv!” Satima su policijski službenici pokušavali da ga nagovore da obelodani kako je ubio rođake i objasni pozadinu zločina. Međutim, bio je tvrdoglav, posle svega što se dalje desilo, jasno je da je sebi davao vremena da smisli nekakvu konstrukciju koja bi njega amnestirala krivice. Tek kada mu je predočeno da su mu uhapšeni sinovi i da i njima preti dugogodišnja robija, slomio se – objašnjava za medije izvor koji je raio s njim.
Izustio je: – Reći ću vam gde je pištolj! To su bile prve njegove reči kojima je povezao sebe sa zločinom – navode izvori upoznati sa ovim slučajem.
Međutim, kako se ispostavilo, i ovo priznanje bilo je deo njegove taktike da izbegne odgovornost što je nastavio da radi i tokom saslušanja kod Višeg javnog tužioca.
– Otkrivanjem da je pištolj u kući roditelja njegove žene u Aleksincu, tačnije u dimnjaku, hteo je da stvori privid da je iskren i da ima nameru da sarađuje. Međutim, odmah nakon što je progovorio o pištolju, istragu je skrenuo na druge osobe, odnosno na braću Kostadina i Aleksandra Miloševića koje je optužio da su neposredni egzekutori. Da bi objasnio otkud njegovi otisci na oružju, izgradio je priču da mu je jedan od Miloševića nakon što je likvidirao porodicu, gurnuo oružje u ruke kako bi na njemu ostali tragovi njegovih papilarnih linija – kaže ze medije izvor.
Objašnjava da je sa Džonićem bilo teško operativno raditi jer je i sam bio pripadnik MUP –a.
– Radio je kao vatrogasac, bio je u kontaktu sa policajcima, nosio uniformu, ne boji se nje niti je poštuje. Sa druge strane zna kako policajci razmišljaju pa je odlučio da to iskoristi. Imao je logičnih izjava, zbog čega su uhapšena i braća Milošević, ali su svi dokazi izvedeni tokom istrage ukazivali jedino na njega. Neverovatno brzo misli, čim oseti da je priteran uza zid, smišlja novu konstrukciju koja opet ide u njegovu korist. Ono što je čudno što meštani Moravca svedoče da je Džonić plašljiva osoba, da noću nije nigde išao sam pa čak i na pecanje koje je voleo, uvek bi bio u društvu. Začuđujuće je, ako se uzme u obzir ta njegova fobija, da se odlučio da izvede tako jedan komplikovan plan i to noću – objašnjava izvor.
Bez obzira na brižljiv plan, Džonić ipak nije uspeo da izvede savršen zločin.
Na njegovu nesreću, uoči ubistva vozio je „skuter“ karakteristične žute boje koji je na snimku nadzorne kamere u selu Tešica, prepoznao jedan policijski službenik koji se bavio ubistvom Đokića. Skuter je parkirao na mestu gde će iste noći nakon što je pobio porodicu, odvesti njihovo vozilo i zapaliti ga, a poslužio mu je da se njime vrati u Moravac. Ponovo su ga snimile kamere u Tešici i to dok je bio za volanom Đokićevog „pasata“. Tokom istrage pronađen je i svedok, mladić iz Moravca kojeg je Džonić pozvao da ga vrati kući, nakon što je skuter u sklopu priprema za ubistvo, ostavio u šumi. Osim na pištolju, njegovi otisci su pronađeni na novčanicama zakopanim u dvorištu njegovog sina Stefana, ali i na priznanici o potraživanju sa Đokićevim potpisom, koja je bila na istom mestu. U sklopu dopune istrage analizirana je i kutija sa municijom nađena u garaži njegovog sina Stefana na kojoj su takođe bili tragovi njegovog oca.
Nijedan od dokaza do kojih se došlo tokom istrage, nije ukazao ni na koga drugog.
Mada je Više javno tužilaštvo optužnicom obuhvatilo i njegovog sina Stefana, on se tereti da mu je samo pomogao u ubistvu tako što mu je svoju kuću stavio na raspolaganje. Tužilaštvo ovakav zaključak temelji na činjenici da je Goran zaista koristio sinovljevu kuću da bi uklonio tragove zločina te da bi na njegovom imanju zakopao novac. Međutim, nesporno je dokazano da je Stefan u to vreme bio u Kopnenoj zoni bezbednosti angažovan kao profesionalni vojnik, te da je njegov otac imao punu slobodu da u njegovoj kući radi šta god želi i bez njegovog odobrenja.
