Nebojšu, Nenada i Novicu Pavlovića, tri brata blizanaca, koji žive nadomak Vranja, život nimalo nije mazio.
Sva trojica rođeni su sa cerebralnom paralizom, pa život ne mogu ni da zamisle bez invalidskih kolica.
Kolica su, međutim, dotrajala. Kako kažu, akumulatori su slabi i često im se ugase kad krenu negde.
Na pitanje šta im najviše fali, rekli su da im je u skromnom domu stolarija dotrajala, prozori propali, a zimi ne mogu da izdrže hladnoću.
I šporet je, kažu, star, slabo greje. Voleli bi da imaju i novu veš mašinu, nove krevete i tepihe…
Osim materijalnih stvari i pomoći koja im je hitno potrebna, trojica braće imaju i jednu ljudsku, emotivnu prazninu, žal za roditeljima koji su umrli pre godinu dana.
Od kada ih nema više ništa nije isto, ostali su sami, bolesni, nepokretni… O njima se sada brine jedna žena koja im dolazi u kuću i čisti je, pere im stvari.
Plaćaju je od roditeljske invalidske penzije od 11.500 dinara i socijalne pomoći koju dobijaju. Što ni približno nije dovoljno za iole normalan život neke zdrave osobe, a kamoli njih tako bolesnih.
Pavlovići ističu da im je preko potreban staratelj, a kada im treba nešto najčešće puze po zemlji.
Ja sam ih jednom srela u gradu, na nizbrdici, nisu mogli da se spuste pa su stali na sred puta i molili da ih neko pridrži, da im pomogne. I drugi ljudi kažu da se dešavalo da im se kolica okrenu i da često ne funkcionišu, pa ostanu tako na putu dok ne prorade – kaže za Kurir Tamara Misirlić, mlada humanitarka iz Vranja koja je rešena da preko svoje fondacije pomogne braći Pavlović.
