Holandski istraživač, istoričar i novinar Robin de Rajter objavio je knjigu pod nazivom “Ko je uio Slobodana Miloševića i zašto?”, u kojoj je objavio više kontroverznih događaja koje bacaju senku na zvaničnu istinu o smrti bivšeg predsedika Srbije u Haškom sudu, 11. marta 2006.
Kao posebno sumnjiv momenat, De Rajter je istakao događaj iz leta 2004, tokom Miloševićevom boravka u pritvoru Haškom tribinula.
Krajem avgusta 2004. u zatvoru u Sheveningenu, za vreme večere, dogodilo se nešto veoma neobično: naime, zatvorsko osoblje jako se uznemirilo kada je Miloševićev obrok dobio neko drugi. Na suđenju, 1. septembra 2004, Milošević je spomenuo ovaj incident. Toga dana reč je imala odbrana. Tribunal je nameravao da Miloševiću oduzme pravo da se sam brani pod izgovorom da on to nije u stanju i na taj način da ga primora na ćutanje. Odbranu je trebalo da preuzme gospodin Stiven. Sve to je izazvalo snažan otpor kod Miloševića i ujedno dovelo do bojkota pri saslušavanju svedoka. Pretila je opasnost da ceo proces propadne. Tribunal je morao da popusti – napisao je De Rajter.
Dakle, već tri godine moji lekari me smatraju zdravim i dovoljno sposobnim da se sam branim. I onda se dešava nešto čudno: iznenada se pojavljuje neki nezavisni doktor iz Belgije, zemlje gde je sedište NATO-a, i izjavljuje da nisam dovoljno zdrav da samog sebe branim, a svi moji doktori ovde se sa tim jednoglasno slažu.
Po mom mišljenju radi se o manipulaciji; suština cele priče je želja da mi se oduzme mogućnost da kažem istinu. Tužilac, gospodin Džefri Nais, hoće da mi dodeli advokata i stoga što se o meni radi, pa ne mogu da budem nepristrasan. Lično smatram da je druga strana ta koja je u ovom slučaju pristrasna.
Milošević je, kao i obično, izuzetno učtivo još jednom podvukao: „I zato zapamtite dobro: nikada neću odustati, ni po koju cenu, od svog prava da se sam branim, niti ću pristati da mi se to pravo ograniči.“
Zatim su sudije ućutkale Slobodana Miloševića tako što su mu isključili mikrofon. Nikada se nije povela istraga povodom ovog alarmirajućeg slučaja!
Holandski novinar je podsetio da je Milošević potom sve češće patio od užasnog pritiska iza očiju i ušiju.
Džeims Biset, kanadski ambasador u bivšoj Jugoslaviji (1990-1992), bio je u Sheveningenu, u poseti kod Miloševića, kada je bivši predsednik iznenada strašno pocrveneo u licu i rukama zgrabio glavu. U glavi mu je odzvanjalo tako jako kao kada se govori u metalnu posudu. Rekao je da neprkidno ima takve smetnje, iako mu je pritisak pod kontrolom.
Ne samo da mu nisu pružali odgovarajuću medicinsku pomoć da bi upotrebili njegovo slabo zdravlje kao razlog da ga primoraju da odustane od svog prava da se sam brani, već su činili sve da mu zdravlje još više pogoršaju: redovno se dešavalo da satima mora posle suđenja da sedi na drvenoj klupi i čeka jer, navodno, nije bilo prevoza.
Desetog marta 2006, u zatvoru su bile u toku pripreme za pozivanje novog svedoka: Momira Bulatovića, bivšeg predsednika Crne Gore. Tom prilikom Milošević je, po ko zna koji put, izrazio svoju zabrinutost advokatu Zdenku Tomanoviću: za pet godina provedenih u zatvoru nije uzeo nijedan antibiotik, nije imao nijednu infekciju osim jednog gripa; pa ipak u lekarskom izveštaju od 12. januara 2006, koji je dobio skoro dva meseca kasnije (?!), stoji da su mu u krvi nađeni lekovi koji se koriste protiv tuberkuloze i lepre.
Holandski novinar je potom postavao nekoliko pitanja, u kojima je ukazao na sumnjive okolnosti pre Miloševićeve smrti. “Ako je Milošević uzimao taj lek na svoju ruku, a to se saznalo već 12. januara, zašto se onda ništa nije preduzelo? I zašto mu je tek 7. marta rečeno za rifampicin? Do tada je, inače, Milošević odmah dobijao rezultate lekarskih pregleda!
Milošević je bio taj koji je preko svog advokata ovo izneo u javnost i o tome obavestio rusku vladu. Zašto bi on to uradio ako je samoinicijativno uzimao rifampicin? Ljudi koji su bili prisutni u trenutku kada je Milošević pročitao lekarski nalaz, kažu da mu je strašno pozlilo. „Milošević se teturao, pridržavao za zid i svaki čas odlazio u WC.“
Zašto nije ni tada ništa preduzeto? Verajn Stjuart tvrdi da posle 7.marta nije usledila intenzivnija kontrola Miloševićevog zdravlja. Takođe je rekao sledeće: „Velika je zagonetka zašto je medicinski nalaz od 12. januara uručen Miloševiću i njegovim advokatima tek 7. marta.”, napisao je Robin de Rajter.
