Proteklih dana su česte rasprave o tome koliko su vakcine pouzdane i sugurne, a pojedinci su veoma skeptični po tom pitanju. Iako je korona virus nastao 2019. godine i po mnogima je do sada prošlo malo vremena kako bi se napravila vakcina, ne treba zaboraviti da je upravo ovaj vid zaštite u prošlosti spasio milione života, uprkos čestim i brojnim skepticima . Na sajtu Wikipedije objašnjeno je šta je vakcina i na koji način štiti organizam.Vakcina je biološki preparat koji sadrži specifične antigene ili delove genetskog materijala koji se primenjuju radi indukovanja aktivnog imunskog odgovora radi sprečavanja razvoja bolesti.”
Mnogima ova definicija ne znači mnogo, te se u nastavku objašnjava šta se dešava nakon što sadržaj vakcine dospe u naš organizam. “Vakcina tipično sadrži agens koje nalikuje na mikroorganizam koji uzrokuje bolest i često se pravi od oslabljenih ili ubijenih oblika mikroba, njegovih toksina ili jednog od njegovih površinskih proteina. Taj agens stimuliše telesni imunski sistem da prepozna agens kao opasnost, uništi ga, i da nadalje prepoznaje i uništava sve mikroorganizme asocirane sa tim agensom sa kojima se može sresti u budućnosti.”
Efikasnost vakcine zavisi od nekoliko faktora među kojima su i soj virusa, kao i vrsta bolesti. Takođe, značajna je i genetska predispozicija onoga ko se vakciniše. Vakcine mogu da budu profilaktičke (na primer: da sprečavaju ili ublažavaju efekte budućih infekcija prirodnim ili „divljim” patogenima), ili terapeutske (e.g., istražuju se vakcine protiv kancera). Vakcine se mogu primenjivati sa ciljem prevencije i lečenja malignih oboljenja za koje je poznato da ih mogu prouzrokovati virusi, kao što su rak grlića materice i karcinom jetre.
Upotreba vakcina se zove vakcinacija. Vakcinacija je najefikasniji metod prevencije zaraznih bolesti;[8] široko rasprostranjen imunitet usled vakcinacije je u velikoj meri odgovoran za eradikaciju boginja širom sveta i ograničavanje bolesti kao što su polio, male boginje i tetanus u velikom delu sveta. Efikasnost vakcinacije je bila naširoko proučavana i verifikovana; na primer, vakcine koje su se pokazale delotvornim uključuju vakcinu protiv gripe, HPV, i varičele. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je izvestila da su licencirane vakcine trenutno dostupne za dvadeset pet različitih sprečivih infekcija.
Termini vakcina i vakcinacija su izvedeni iz Variolae vaccinae (velike boginje krava), što je termin koji je osmislio Edvard Džener za označavanje kravljih boginja. On je koristio taj termin 1798. godine u dugom naslovu svog rada „Ispitvanje Variolae vaccinae poznate kao kravlje boginje” (engl. Inquiry into the Variolae vaccinae known as the Cow Pox), u kome on opisuje zaštitni efekat kravljih boginja protiv boginja. Godine 1881, u Dženerovu čast, Luj Paster je predložio da se primena tog termina proširi tako da obuhvati nove zaštitne inokulacije koje su razvijane u to vreme.
Smatra se da je vakcinacija, uz nespecifične mere prevencije (kao što su higijenske mere, industrijski razvoj itd.) i otkriće antibiotske terapije, zaslužna za smanjenje udela infektivnih oboljenja među uzrocima smrti kod ljudi. Na početku 20. veka su infekcije bile vodeći uzrok smrti (između 30 i 60%), a na kraju 20. i početku 21. veka imaju udeo između 3 i 5%. Procenat dece mlađih od pet godina u kupunom broju umrlih je smanjen sa 30,4 na 1,4. Uz pomoć vakcine su 1979. godine iskorenjene iz populacije velike boginje, što je bio prvi slučaj eradikacije neke bolesti ljudskom intervencijom.
Vakcine su istorijski bile najefektivnija stredstva za borbu protiv i eradikaciju infektivnih bolesti. Postoje ograničenja u pogledu njihove efikasnosti. Ponekad zaštita ne uspeva jer imunski sistem domaćina jednostavno ne reaguje adekvatno ili uopšte. Nedostatak odgovora obično je rezultat kliničkih faktora kao što su dijabetes, upotreba steroida, HIV infekcija ili starost. Zaštita takođe može da bude neuspešna iz genetskih razloga ako imunski sistem domaćina ne uključuje sojeve B ćelija koji mogu da generišu antitela pogodna za efektivno reagovanje i vezivanje za antigen asociran sa patogenom.
Čak i ako domaćin razvije antitela, moguće je da zaštita nije adekvatna; imunitet se može razviti suviše sporo da bi bio efektivan na vreme, moguće je da antitela u potpunosti ne onesposobe patogen, ili može biti više sojeva patogena, od kojih svi nisu podjednako podložni imunskoj reakciji. Međutim, čak i parcijalni, kasni ili slab imunitet, kao što je onaj koji je rezultat unakrsne imunosti na soj koji nije ciljni, može da ublaži infekciju, što rezultira nižom stopom smtnosti, nižim moriditetom, i bržim oporavkom.
Pomoćna sredstva se često koriste da se podstakne imunološki odgovor, posebno kod starijih osoba (50–75 godina i više), čiji imunski respons na jednostavnu vakcinu može da bude oslabljen.Efikasnost ili performanca vakcine zavisi od brojnih faktora:
- same bolesti (za neke bolesti vakcinacija je uspešnija nego za druge), – soj vakcine (neke vakcine su specifične za, ili bar najefektivnije protiv, određenih sojeva bolesti), – pravilnosti sprovođenja rasporeda vakcinacije, – idiosinkratski odgovor na vakcinaciju; pojedine osobe ne reaguju na određene vakcine, što znači da ne stvaraju antitela čak i nakon što su pravilno vakcinisane, – različiti faktori kao što su etnička pripadnost, starost ili genetska predispozicija. – Ako vakcinisana osoba razvije bolest protiv koje je vakcinisana (probojna infekcija), bolest je uglavnom manje virulentna nego kod nevakcinisanih žrava.
Vakcine su doprinele eradikaciji boginja, jedne od najzaraznijih i najsmrtonosnijih bolesti kod ljudi. Druge bolesti kao što su rubela, polio, male boginje, zauške, varičela i tifus daleko su ređe nego što su bile pre sto godina. Sve dok je velika većina ljudi vakcinisana, mnogo je teže da se dogodi izbijanje bolesti, a pogotovo širenje. Ovaj efekat se naziva populaciona imunost. Polio, koji se prenosi jedino među ljudima, je bio meta opsežne kampanje eradikacije koja je dovela do ograničavanja endemske zaraze na samo pojedine delove tri zemlje (Afganistan, Nigerija, i Pakistan). Međutim, teškoće da se pristupi svoj deci, kao i kulturni nesporazumi, prouzrokovali su da se očekivani datum iskorenjivanja već nekoliko puta propusti.
Vakcine isto tako pomažu u sprečavanju razvoja antibiotičke rezistencije. Na primer, one u znatnoj meri umanjuju pojavu pneumonije uzrokovane bakterijom Streptococcus pneumoniae. Vakcinacioni programi su značajno smanjili učestalost infekcija otpornih na penicilin ili druge antibiotike prve linije odbrane.
Vakcinacija izvršena tokom detinjstva je generalno bezbedna.[29] Neželjeni efekti, ako se uopšte jave, generalno su blagi. Stopa neželjenih efekata zavisi od date vakcine. Neke od uobičajenih nuspojava uključuju groznicu, bol oko mesta uboda i bolove u mišićima. Dodatno, pojedine osobe mogu biti alergične na sastojke vakcine. MMR vakcina se retko povezuje sa febrilnim konvulzijama.
Teške nuspojave su izuzetno retke.Prema broju antigena koje sadrže vakcine se dele na:monovakcine-koje sadrže jedan antigen (npr. vakcina protiv tuberkuloze-BCG) – kombinovane-koje sadrže više antigena (npr. DTP vakcina protiv difterije, tetanusa i pertusisa).
Prema biološkoj formi dele se na:žive bakterijske (npr. BCG vakcina protiv tuberkuloze) – mrtve bakterijske (vakcine protiv trbušnog tifusa, kolere, pertusisa, paratifusa) – žive virusne (MMR vakcina protiv morbila, mumpsa i rubeole, zatim Sejbinova vakcina protiv dečje paralize, vakcina protiv gripa) – mrtve virusne (vakcina protiv gripa, poliomijelitisa, Salkova vakcina) – vakcine na bazi anatoksina-vakcine gde je izmenjen toksin (izgubio toksično dejstvo, a zadržao antigeno svojstvo) npr. DT vakcina protiv difterije i tetanusa – vakcine dobijene genetičkim inženjeringom (vakcina protiv hepatitisa B).
