Čitavu noć nisam spavao. Od jutros samo osluškujem kada prođu kola da li se zaustavljaju pred našu kapiju. Sve mislim opet će kao i juče – kaže Marko Dačvić (13) koji je juče pretrpeo pravu torturu sa sestrom Marijanom (10) i bakom Ljiljanom, kada su radnice Centra za socijalni rad iz Blaca došle da ih izmeste iz ove kuće.I dok napaćena dečija duša strahuje od novog dana i neizvesne budućnosti, pokazuje nam rame na kojem se vidi ogromna modrica koja je nastala kada su jedna radnica Centra za socijalni rad u Blacu i direktorka Ivana Petrović pokušavale na silu da ga izvuku iz kuće.
Bio sam sinoć kod lekara u Prokuplju. Moram da idem, tako su mi rekli, kod psihijatra. Ne mogu više, niko od nas troje ne može. Želimo da budemo zajedno i da nas niko ne dira – kaže isprekidanim glasom Marko.On je jutros popravio i vrata, jer se juče kada je uspeo da se istrgne iz kandži radnica Centra za socijalni rad, zaključao u kupatilo, pa su iste probale da dođu do njega i polomile su vrata, odnosno izbile deo futera.Baka Ljiljana do detalja opisuje šta su sve proživeli i kaže da nikada u životu nije videla takvu silu.
- Deca neće da idu, a oni nam svaki dan dolaze i nagovaraju nas i tako već mesec dana. Gde su bile pre, kada nismo imali šta da jedemo i kada smo se smrzavali. Gde su svi bili kada sam prijavljivala sina, njihovog oca da nas maltretira. Sada su došli, kada smo se konačno smirili – jeca baka koja je invalid i koja iz kolica nije mogla da pomogne juče svojim unucima.
I dok se Marko borio da ga ne izvuku iz kuće, Marijana je pobegla kod komšija, koji su im i ranije puno pomagali. Kako je Ružica Milojević, radnica Centra i njihov privremeni staratelj po odluci ove ustanove, optužila komšinicu da na silu drži dete, Marijana je dovedena ispred kuće. Ona se očajnički držala za komšinicu, koja nije mogla da sakrije suze od dečije patnje i muka koje su proživljavali.
Pustite ih ljudi, šta vam je, oni su sada dobro i ovde im je dobro. Nemojte da mučite ove male duše. Tu smo i mi, pomagaćemo, kao i do sada – molila je komšinica radnice Centra za socijalni rad koji su na silu pokušavali da odvedu decu.Ne diraj me, neću da idem, pusti me kod teta Ljilje da ostanem, ona me je hranila, ti nisi – jecala je mala Marijana kada je radnica Centra pokušavala da je otrgne od komšinice Ljilje.
Njeni mali prsti dobili su neverovatnu snagu i kao čelični lanac se obavili oko njenog zaštitnika, komšinice, koja zna svu njihovu muku.Pod pritiskom javnosti, komšija, na kraju je Centar za socijalni rad odustao od toga da decu na silu odvede. U međuvremenu je na postupke radnica reagovalo nadležno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i osudilo postupke ove blačke ustanove.Ne mogu ništa da kažem, jer nemam ovlašćenja. Nadležno ministarstvo će da proceni i da sud – kratko je za Direktno izjavila direktorka Centra za socijalni rad u Blacu Ivana Petrović.
O sudbini i tragediji mališana zna cela Srbija, jer ovo dvoje dece se sami brinu o baki već skoro dve godine. Od kako je od raka peminula u trideset i trećoj godini Ljiljanina snaja i majka dece, oni žive sami. Petnaestak dana po njenoj smti, izgorela im je kuća, a Ljiljanin sin se preselio da živi u Blace i retko dolazi. On je zapravo, kao otac dece i njihov staratelj, a nekoliko puta ga je Ljiljana prijavljivala za nasilje koje vrši nad njom i decom. Posle požara baka i deca su prešli u pomoćnu zgrdu koju imaju u dvorištu i zahvaljujući meštanima sela ovaj prostor je sređen, te sada tu žive.
U međuvremenu se razbolela, pa joj je pre pet meseci amputirana noga. Svo troje žive od deset hiljada socijalne pomoći i deca se brinu o svojoj baki. Kada je pre nešto više od mesec dana Srbija saznala za njihov slučaj i sudbinu, život im se malo promenio na bolje. Sa svih strana stizala im je pomoć i to ih je motivisalo da idu dalje.Baka Ljiljana Dačević podnela je i zahtev za starateljstvo nad decom, te je sud sada taj koji bi trebalo da donese odluku kome deca pripadaju.Još uvek nije razmatran njen zahtev, a do tada, po zakonu, deca ne bi trebalo da se diraju, odnosno menjaju dom.
