Prof. dr Branimir Nestorović u televizijskom gostovanju komentarisao je skraćenje radnog vremena za ugostitelje zbog širenja zaraze korona virusom. Pulmolog je rekao da mu nazivanje kafića leglom zaraze nije jasno i da se on pita gde je dokaz.
U emisiji Posle ručka, dao je ideju kako je to moguće izvesti, te da bi se moglo ući u neki od lokala onda kada je u njima gužva i izvršiti testiranje redom. Dalje je objasnio i šta bi takav jedan “eksperiment” mogao pokazati.
Ti zatvoriš kafiće. Kažeš: ‘To je leglo zaraze’. Kako to leglo zaraze? Meni to nije jasno. Ali ja tražim naučni dokaz da je to tačno. Znači, ja da sam ministar zdravlja, ja bih upao u devet uveče u kafić koji je prepun, sve ih istestirao i ako ima jedan pozitivan, testirao bih ih za sedam dana. Ako se pokaže da su bili pozitivni ti koji su bili u kontaktu s tim koji je testiran pozitivno, a morali bi da budu nagurani gusto, znači jeste. Je l’ ima takva studija u svetu? Nema. Sva priča o kafićima se bazira na jednom restoranu iz Vuhana gde je dvadeset i nekoga februara, neka žena koja je bila bolesna, preko nekog erkondišna zarazila dvadeset i nešto ljudi. Ceo svet zatvorio kafiće i restorane zbog jedne studije iz Vuhana. Uzgred, u Vuhanu sad nema više maski, nema epidemije – kazao je dalje navodeći da da se epidemja u Vuhanu, kineskom gradu u kom je, veruje se, zaraza izbila.
Podaci iz novijih radova, kaže, govore o postkoronarnom iskustvu.
- A najinteresantnije od svega, objavi se rad pre deset dana, koji svi ignorišu, pošto takvi radovi valjda više nisu interesantni, baš iz Vuhana, kažu, postokoronarno iskustvo. Oni to već tretiraju kao završenu epidemiju, kod njih se završila, kod nas treći talas. I kažu da zdravi ljudi, ovi koji nemaju nikakve simptome, praktično nikad ne prenose bolest dalje i da nema razloga da se išta ograničava. Tako oni objašnjavaju bazene, 300.000 ljudi na bazenu. A mi zatvorili kafiće, jer se korona širi u kafićima. Možda se širi. Hajdemo da dokažemo da se širi – pozvao je Nestorović.
Istu vrstu dokaza predložio je za sportske događaje. Ocenjuje da je testiranjem onih koji su kupili karte moguće utvrditi da li je na utakmici bilo zaražavanja, pa odatle doneti odluke o tome da se publika dozvoli ili zabrani.
- Imali smo fudbalsku utakmicu, kad je bilo Partizan – Zvezda. Napljuvali su te klince najstrašnije. Ima li nešto prostije? Svi kupuju karte onlajn. Imaš ime, prezime, broj telefona. Dođi na testiranje, bio si na utakmici! Evo, koliko se ljudi inficiralo na utakmici – navodi kako bi to teklo da je ideja sprovedena u delo: – Kažeš, evo, vidiš, inficiralo se 20 odsto ljudi na utakmici. Nećete da idete ne utakmice. Ali ako se niko od njih nije inficirao na utakmici, što ne bi igrali?
Jer ljudi ne razumeju, fudbal će da izumre. Pa, kako će da igraju bez karata? Ovi što igraju sad ovo pred praznim stadionima… Prvo, to mi je odvratno. Neću da pogledam nijednu utakmicu koja se igra bez publike. Čemu služi sport koji se bez publike obavlja? Čemu onda domaći teren? Pred kim igraš? Pred kamermanima – upitao je.
