Ne znam više da li je ovo normalno ili ne, pa pišem ovde da čujem mišljenje drugih.
U braku sam već 8 godina. Nije da nemamo problema kao i svi, ali jedna stvar me sve više muči — osećam se kao da moram da molim rođenu ženu za bliskost. Nekad prođe nedelja, nekad dve… i kad pokušam da započnem nešto, uglavnom dobijem uzdah, kolutanje očima ili rečenicu tipa „umorna sam“.
I ajde, razumem. Radi, brine o kući, deci… nije lako.
Ali onda dođe trenutak kad ipak pristane. I baš kad pomislim „evo, konačno malo normalnosti“, sve se pretvori u nešto što me potpuno ubije u pojam.
Tokom odnosa ona počne da priča.
Ne u smislu nežnosti ili bliskosti… nego bukvalno nabraja šta je sve radila tog dana. Kako je kuvala, prala, čistila, šta je ko ostavio razbacano, kako je umorna, kako niko ništa ne pomaže.
U tom trenutku meni sve stane.
Ne mogu da se isključim, ne mogu da ignorišem. Umesto da budemo bliski, ja slušam kao da sam na sastanku o kućnim obavezama.
I naravno, izgubim želju.
Stanem.
A onda kreće druga faza.
„Šta je sad?“
„Opet ti nešto ne valja?“
„Baš si mlakonja…“
Te reči više zabole nego sve pre toga.
Osećam se kao da šta god uradim — nije dobro. Ako ne iniciram, hladan sam. Ako iniciram, „naporan sam“. Ako stanem, onda sam „mlakonja“.
Iskreno, počinjem da izbegavam sve to. Lakše mi je da ćutim i okrenem se na drugu stranu nego da prolazim kroz isti krug svaki put.
Ali onda se pitam — da li je normalno da se u braku ovako osećaš?
Da li je normalno da moraš da moliš za nešto što bi trebalo da bude prirodno?
I još gore — da li je normalno da ti to posle neko prebaci kao tvoju krivicu?
Ne znam više da li preterujem… ili je ovo zaista problem.
