Moj dečko mi nikada nije dozvoljavao da ga posetim na poslu. „Dosadno je“, govorio je. Jednog dana sam mu, kao iznenađenje, donela ručak. Recepcionarka je izgledala zbunjeno: „On više ne radi ovde.“ Ali potpuno sam se šokirala kada sam pitala kada je dao otkaz, a ona je odgovorila…
Recepcionarka me je pogledala još zbunjenije i rekla: „On nikada nije radio ovde.“ Na trenutak sam pomislila da sam pogrešila zgradu. Izvadila sam telefon i pokazala joj poruke u kojima mi je govorio da radi baš tu, u toj firmi, već skoro godinu dana. Samo je odmahivala glavom i ponavljala da ga nikada nije videla. U stomaku mi se pojavio onaj težak osećaj da nešto ozbiljno nije u redu.
Izašla sam napolje i sela na klupu ispred zgrade. Pokušavala sam da ga pozovem, ali se nije javljao. Tada sam primetila nešto čudno. Preko puta ulice bio je mali kafić, a na terasi je sedeo neko ko mi je delovao poznato. Pogledala sam bolje i krv mi se sledila.
Bio je to on.
Ali nije bio sam.
Preko puta njega sedela je žena sa malom devojčicom koja mu je sedela u krilu. On je držao dete i smejao se, onako kako se smejao meni kada smo tek počeli da se viđamo. Nisam mogla da verujem šta gledam. Prišla sam bliže, a onda sam čula kako ga devojčica zove: „Tata.“
U tom trenutku me je video.
Lice mu je potpuno pobledelo.
Prišla sam stolu i pitala samo jedno pitanje: „Koliko dugo traje ova laž?“
Žena me je zbunjeno pogledala, a on je pokušavao nešto da objasni, ali reči nisu izlazile. Tada je žena polako ustala i rekla: „Ko ste vi?“
Tada sam shvatila najgore.
Ja sam bila ta za koju ona nije znala.
