Stalno su nam nestajale sitnice iz dvorišta. Prvo smo mislili da su deca nešto pomerila — igračke, alat, čak i saksije bi se odjednom pojavile na drugim mestima. Nije bilo ničeg ozbiljnog, ali osećaj je bio čudan, kao da neko ulazi kad nas nema.
U isto vreme deca su počela da se bude noću. Govorila su da čuju korake oko kuće i da neko stoji kod ograde. Pripisivali smo to mašti, vetru, psima iz komšiluka… ali nemir nije prolazio.
Jedne noći supruga je rekla da joj je dosta i postavili smo kameru okrenutu prema dvorištu.
Prve dve noći ništa.
Treće noći, oko tri ujutru, stiglo je obaveštenje na telefon.
Na snimku — naš komšija. Čovek koji nam godinama dolazi na kafu, pozajmljuje alat i uvek se smeška kad se sretnemo.
Prišao je ogradi, osvrtao se levo-desno i spustio nešto na zemlju. Flašu i mali zamotuljak. Zatim je brzo otišao.
Ujutru smo izašli napolje. Tamo gde je stajao našli smo flašu sa nekom tečnošću i umotanu krpu vezanu koncem.
Nisam znao šta da mislim, ali bes je bio jači od straha.
Otišli smo pravo kod njega.
Kad je otvorio vrata i video nas, kao da je već znao zašto smo došli. Nije negirao ništa. Samo je spustio pogled i rekao:
„Rekli su mi da to uradim… jer vam previše dobro ide.“
Navodno mu je neko savetovao da će tako „zaštititi sebe“ jer smo mi renovirali kuću, kupili auto i, kako je rekao, „prebrzo napredovali“.
Stajao sam i gledao čoveka kog sam smatrao prijateljem, a koji je noću dolazio pred našu kuću iz zavisti.
Rekao sam mu samo da više nikad ne prilazi našem dvorištu.
Od te noći ništa više nije nestajalo. Deca su prestala da se bude, a kuća je ponovo postala mirna.
Ne znam da li je u pitanju bila magija ili samo ljudska zloba.
Ali tada sam shvatio — najopasnije stvari ne dolaze od nepoznatih ljudi, nego od onih koji ti svakodnevno govore „komšija“.
