Mesecima smo skupljali pare za venčanje. Radili smo oboje dodatne smene, odricali se izlazaka, putovanja, svega. Svaki dinar smo stavljali sa strane jer smo želeli da taj dan bude savršen. Sala rezervisana, muzika kaparisana, pozivnice već podeljene.
Gledao sam je kako svako veče planira detalje — boju cveća, tortu, pesmu za prvi ples. Bila je srećna kao nikad.
Jedno veče posle posla javio mi se drug i rekao da svratim na piće. Završili smo u kladionici. Nisam ni planirao da igram, ali on je počeo priču kako ljudi dobijaju ozbiljne pare, kako je „siguran tiket“, kako je šteta ne pokušati.
U džepu sam imao deo novca za svadbu.
Rekao sam sebi: samo ću duplirati. Biće nam lakše, možda čak odemo i na bolje putovanje posle.
Prvi tiket pao. Drugi isto. Onda sam pokušavao da vratim izgubljeno. Svaki sledeći ulog bio je veći jer sam bio siguran da mora da se okrene.
Noć je prošla, a ja sam sedeo ispred aparata potpuno prazan.
Ujutru sam izašao bez ijednog dinara.
Sećam se puta kući — nikad duži. Ruke su mi se tresle dok sam otključavao vrata. Ona me je dočekala nasmejana, pričala kako su joj javili da je haljina stigla.
Seo sam i rekao istinu.
Nije vikala. Nije plakala odmah. Samo je sela i dugo ćutala, kao da pokušava da shvati šta sam upravo uništio.
Nedelju dana kasnije morali smo da zovemo rodbinu i goste i otkažemo svadbu. Ljudi su pitali šta se desilo, a ja nisam imao snage da kažem razlog.
Najgori trenutak bio je kad je vraćala venčanicu koju je već probala.
Danas više nismo zajedno.
Novac sam kasnije ponovo zaradio, ali poverenje nikad nisam uspeo da vratim.
Tek tada sam shvatio — kocka ti ne uzme pare.
Uzme ti budućnost koju si već imao.
