Radio sam noćnu smenu i negde oko ponoći shvatio da sam zaboravio alat koji mi je trebao za nastavak posla. Šef me već čekao nervozan, pa sam odlučio da brzo skoknem kući i uzmem ga. Nisam ni javljao ženi — znao sam da verovatno spava.
Kad sam skrenuo u ulicu, odmah sam primetio auto mog oca parkiran ispred kuće.
Pomislio sam da je svratio da proveri da li je sve u redu ili da nešto pomogne oko sitnica po dvorištu. Bio je takav čovek, uvek spreman da uskoči. Nisam posumnjao ni sekunde.
Ušao sam tiho da ne probudim nikoga.
Kuća je bila neobično tiha, ali svetlo u spavaćoj sobi je gorelo. Čuo sam prigušene glasove i smeh. U prvi mah sam pomislio da gledaju televizor.
Otvorio sam vrata hodnika… i tada sam shvatio da ta poseta nije bila meni.
U sobi su bili moja žena i moj otac.
Nije bilo potrebe za objašnjenjima. Njihovi pogledi, način na koji su se naglo udaljili jedno od drugog — sve je bilo jasno u jednoj sekundi koja mi je promenila život.
Sećam se samo tišine. Niko nije znao šta da kaže. Otac je pokušao nešto da izgovori, žena je plakala, ali reči više nisu imale nikakvu težinu.
Okrenuo sam se i izašao napolje.
Sedeo sam u autu dugo, gledajući u kuću koju sam smatrao sigurnim mestom. U glavi mi je odzvanjalo samo jedno pitanje — kako izdaja može da dođe od dvoje ljudi kojima najviše veruješ?
Te noći sam se vratio na posao i završio smenu kao robot. Nisam nikome rekao šta se dogodilo.
Od tada nisam razgovarao ni sa jednim ni sa drugim.
Ljudi često pitaju šta više boli — prevara ili laž.
Ja znam odgovor.
Najviše boli kad shvatiš da dom više nemaš gde da se vratiš.
