Radio sam kao vozač kamiona po Nemačkoj. Autobani su mi postali drugi dom, kabina jedino mesto gde sam spavao, jeo i živeo. Govorio sam sebi da sve to radim zbog porodice — da deca imaju bolje detinjstvo nego što sam ga ja imao.
Dolazio sam retko. Nekad na deset dana, nekad tek posle nekoliko meseci. Svaki put bih doneo pune kofere — garderobu, igračke, slatkiše, sve što sam mislio da će nadoknaditi moje odsustvo. Kad bih odlazio, sin bi plakao na vratima, a ja bih sebi ponavljao da će jednog dana razumeti zašto tata mora da ide.
Video sam kako raste preko video-poziva. Prvi zub, prvi dan škole, rođendani — sve kroz ekran telefona parkiranog negde na odmorištu između Minhena i Hamburga.
Posle dve godine odlučio sam da je dosta. Skupio sam dovoljno novca, dao otkaz i rešio da se vratim zauvek. Nisam nikome rekao. Hteo sam iznenađenje. Kupio sam igračke, bicikl koji je dugo želeo i krenuo kući sa osećajem da napokon počinje pravi život.
Stajao sam pred vratima svog stana i srce mi je lupalo kao prvi put kad sam postao otac.
Pokucao sam.
Vrata je otvorila žena, zbunjena, kao da je videla duha. Pre nego što je išta rekla, iza nje je provirio moj sin.
Gledao me nekoliko sekundi, sakrio se iza njene noge i tiho pitao:
„Mama… ko je ovaj čovek?“
U tom trenutku sve je stalo.
Nije to rekao iz bezobrazluka. Nije me prepoznao. Za njega sam bio stranac koji povremeno dolazi sa poklonima i opet nestane.
Spustio sam bicikl na pod i pokušao da se nasmejem, ali glas nije izlazio. Kleknuo sam i rekao: „Tata sam.“
On me je gledao nesigurno, kao da pokušava da spoji lice sa nekim sećanjem koje polako bledi.
Te večeri sam prvi put shvatio koliko košta novac zarađen daleko od kuće. Nisam propustio samo rođendane i školske priredbe — propustio sam da budem deo njegovog sveta.
Sada sam stalno tu. Vozim lokalno, zarađujem manje, ali svako jutro ga vodim u školu. Polako smo ponovo počeli da se upoznajemo.
Najviše boli što sam morao ponovo da postanem otac sopstvenom detetu.
