Brat me zamolio da mu pričuvam stan dok je na putu. Rekao je da ide službeno na nekoliko dana i da samo svratim povremeno da zalijem cveće i proverim da li je sve u redu. Dao mi je ključ bez mnogo priče. Nikad nisam ni pomislio da u tome može biti nešto čudno — bio mi je rođeni brat, čovek kome sam verovao više nego sebi.
Jedno veče posle posla rešim da svratim. Kasno je bilo, ali sam hteo da to završim usput da ne mislim sutra o tome. Parking ispred zgrade skoro prazan, sve delovalo normalno.
Kad sam otključao vrata, odmah sam primetio svetlo u dnevnoj sobi.
Pomislio sam da sam zaboravio da ga ugasim prošli put.
Ušao sam i tada sam je video.
Moja žena sedi na kauču. U tišini. Kao da je čekala da se nešto dogodi. Kad me je ugledala, lice joj je potpuno problijedelo. Nije ustala. Nije rekla ni reč.
Samo me gledala.
U tom trenutku još sam pokušavao da nađem neko normalno objašnjenje. Možda je svratila po nešto, možda joj je brat dao ključ, možda…
A onda su se vrata kupatila otvorila.
Izašao je moj brat.
U peškiru, mokre kose, potpuno zbunjen jer očigledno nije očekivao mene.
Taj trenutak je trajao možda dve sekunde, ali meni kao večnost. Niko ništa nije govorio. Nije bilo potrebe. Sve je bilo jasno bez ijedne reči.
Sećam se samo da sam spustio ključeve na sto. Nisam vikao, nisam pravio scenu. Nisam imao snage ni za bes.
Izašao sam iz stana i zatvorio vrata za sobom.
Napolju sam sedeo u autu skoro sat vremena, pokušavajući da shvatim kako dve osobe kojima sam najviše verovao mogu da me izdaju na istom mestu, u isto vreme.
Te večeri nisam izgubio samo ženu.
Izgubio sam brata, porodicu i deo sebe za koji sam verovao da je siguran.
Danas više ne pričamo. Ni jedno ni drugo ne postoji u mom životu.
Najčudnije je što me ne boli ono što su uradili.
Boli što nikad nisam ni slutio da su sposobni za to.
