Kupili smo kuću u kojoj se, kako su pričali, neko obesio pre mnogo godina. Nismo verovali u takve priče. Nama je bila bitna cena, a ona je bila smešna. Vlasnici su hteli samo da je se reše, rekli su da stoji prazna predugo. Rekli smo sebi da su to samo seoske priče koje ljudi vole da prepričavaju.
Prvih nekoliko nedelja sve je bilo normalno. Krečili smo, menjali podove, uređivali dvorište. Kuća je delovala mirno, čak prijatno. Počeli smo da zamišljamo kako ćemo tu ostariti.
A onda su počeli snovi.
Moja žena se svake noći budila uznemirena. Govorila je da sanja isto ime, da ga neko izgovara tiho, uporno, kao šapat. U početku sam mislio da je pod stresom zbog selidbe. Pitao sam je da li poznaje nekog sa tim imenom. Rekla je da nikad u životu nije čula to ime pre.
Snovi su se ponavljali. I uvek isto ime.
Nije bilo nikakvih drugih znakova, ništa što bi moglo da se opipa ili objasni. Samo ti snovi. Počela je da izbegava jednu sobu u prizemlju, govorila je da joj je tamo hladnije nego u ostatku kuće.
Jednog dana smo sreli stariju komšinicu dok smo sređivali kapiju. U razgovoru je, kao usput, pomenula ime čoveka koji je tu živeo pre nas. Rekla je da je bio povučen, da se retko viđao s ljudima, i da je njegov život završio tragično baš u toj kući.
Izgovorila je ime.
Moja žena je problijedela.
Bilo je to isto ono ime koje je mesecima sanjala.
Nismo joj ništa rekli, samo smo klimnuli glavom i vratili se u kuću. Te noći nismo spavali. Nije više bilo pitanje da li verujemo u priče — pitanje je bilo kako je moguće da zna nešto što nikad nije čula.
Posle toga, snovi su prestali. Kao da je nešto dobilo ono što je htelo.
Kuću smo prodali tri meseca kasnije. Cena je porasla, neko iz grada je hteo mir i veliko dvorište. Nismo objašnjavali razloge. Nismo ni upozoravali.
Kad smo poslednji put zatvorili kapiju, žena me je pitala da li da se okrenemo još jednom.
Rekao sam da ne treba.
Neki domovi možda jesu samo zidovi i krov.
Ali neki nose ime koje ne želiš da pamtiš.
