Vraćao sam se kući kasno, umoran od posla, jedva čekao da legnem. Seo sam u taksi, vozio se u tišini, platio i izašao. Tek kad sam napravio par koraka, čujem da mi nešto šušti pod nogom — okrenem se i na zadnjem sedištu kroz otvorena vrata vidim skup telefon, onaj najnoviji model. Vozač već upalio auto, nije ništa primetio.
Uzeo sam ga instinktivno. Prva misao mi je bila — moj srećan dan. Realno, mogao sam samo da ga zadržim. Nema šifre? Preprodaš, zaradiš lepo. Ionako nikad nisam imao para za takav telefon.
Dok sam hodao kući, vrtim ga u ruci i razmišljam šta da radim. Radoznalost pobedi pa ga uključim.
Na zaključanom ekranu poruka:
„Ako nađeš ovaj telefon, molim te javi. U njemu su poslednje slike moje žene iz bolnice.“
Stao sam nasred trotoara kao ukopan. Kao da me neko ošamario. U sekundi mi nestane sva ona ideja o “sreći” i zaradi. Samo sam gledao u ekran i razmišljao kakva je to priča iza toga.
Pronašao sam broj za hitan kontakt i pozvao.
Sa druge strane čovek se javio posle prvog zvona, zadihan, glas mu drhti. Kad sam rekao da imam telefon, samo je ponavljao gde sam i da dolazi odmah. Nisam ni stigao kući, već sam čekao na klupi ispred zgrade.
Posle desetak minuta dotrčava čovek, bukvalno bez daha, u papučama i jakni nabacanoj preko pidžame. Nije ni pitao ništa — samo je pogledao telefon, uzeo ga i tada mu je lice popustilo. Kao da mu se sav teret srušio s ramena.
A onda me samo zagrlio. Bez reči.
Tek posle mi je rekao da mu je žena umrla pre nedelju dana i da su u tom telefonu jedine njene poslednje fotografije iz bolnice, snimci glasa, poruke… da još nije imao snage ni da ih prebaci.
Hteo je da mi gura novac u ruke, ali nisam mogao da uzmem. Samo sam rekao da je u redu.
Kad sam krenuo kući, telefon mi je u džepu bio lakši nego ikad… a savest prvi put mirna.
Tad sam shvatio da neke stvari vrede mnogo više od para — i da ponekad pravi dobitak nije ono što zadržiš, nego ono što vratiš.
