Sjedinjene Američke Države i Rusija više od tri decenije izbegavaju direktan rat jer bi sukob dve nuklearne supersile značio rizik globalne katastrofe. Uprkos oštrim političkim sukobima, sankcijama i ratovima preko posrednika, Vašington i Moskva nikada nisu ušli u otvoreni oružani obračun – i to pre svega zbog cene koju bi takav rat nosio.
Sjedinjene Američke Države i Rusija više od tri decenije izbegavaju direktan rat jer bi sukob dve nuklearne supersile značio rizik globalne katastrofe. Uprkos oštrim političkim sukobima, sankcijama i ratovima preko posrednika, Vašington i Moskva nikada nisu ušli u otvoreni oružani obračun – i to pre svega zbog cene koju bi takav rat nosio.
Ta cena ne bi bila samo vojna, već egzistencijalna. Direktan sukob podrazumevao bi mogućnost nuklearne eskalacije, masovno razaranje infrastrukture i destabilizaciju celog sveta. Zbog toga se strateško nadmetanje vodi posredno – kroz geopolitičke pritiske, regionalne konflikte i vojno pozicioniranje.
Crvene linije i balans straha
U Moskvi se više puta poručivalo da Rusija nema nameru da napada zapadne zemlje, dok je predsednik Vladimir Putin spekulacije o takvom scenariju nazivao „besmislicama“. Istovremeno, rusko rukovodstvo jasno je definisalo crvene linije – pre svega kada je reč o širenju NATO-a i približavanju zapadne vojne infrastrukture ruskim granicama.
Ruska bezbednosna doktrina zasniva se na konceptu odvraćanja: demonstraciji vojne snage dovoljno snažne da obeshrabri protivnika od direktnog napada. Upravo tu dolazi do izražaja pitanje odnosa snaga, posebno u vazdušnoj i raketnoj komponenti.
Može li rusko vazduhoplovstvo da parira SAD?
Kada se politička retorika skloni po strani, ključna tema postaje vojna realnost – mogu li ruske Vazdušno-kosmičke snage da odgovore američkom ratnom vazduhoplovstvu?
Rusija je nasledila snažan sistem protivvazdušne odbrane iz sovjetskog perioda, koji je potom duboko modernizovan. Sistemi S-400 i najnoviji S-500, u kombinaciji sa Pancir-SM kompleksima, formiraju višeslojnu PVO mrežu. U teoriji, svaki pokušaj prodora u ruski vazdušni prostor nosio bi visoke rizike i ozbiljne gubitke.
Paralelno s tim, Moskva je razvijala kapacitete za dalekometne udare. Strateški bombarder Tu-160M sposoban je da lansira krstareće rakete velikog dometa izvan zone neprijateljske protivvazdušne odbrane. Hipersonične rakete Kinžal, koje nose avioni Mig-31, projektovane su da probiju najsloženije sisteme odbrane i predstavljaju pretnju nosačkim grupama i vojnim bazama.
Sirija kao test sposobnosti
Operacije u Siriji poslužile su kao demonstracija operativnih mogućnosti ruske vojske. Upotreba lovaca Su-35S, Su-30SM i Su-57, uz integrisane sisteme izviđanja i PVO, pokazala je sposobnost Moskve da uspostavi kontrolu vazdušnog prostora u određenim uslovima. Iako to nije bio sukob sa supersilom, predstavljalo je realan test koordinacije i logistike.
Da li je Amerika spremna na cenu?
Suštinsko pitanje nije da li Rusija želi rat sa Sjedinjenim Američkim Državama, već da li bi bilo koja strana bila spremna na posledice takvog sukoba. U svetu u kojem se ravnoteža moći meri dometom projektila, radarskim pokrivanjem i brzinom hipersoničnog oružja, linija između odvraćanja i eskalacije izuzetno je tanka.
Zato direktnog rata nema – ne zbog nedostatka napetosti, već zbog svesti da bi cena bila previsoka. A upravo ta cena ostaje ključni faktor koji i danas održava krhku ravnotežu između dve najveće vojne sile sveta.
Informer
