Svi kažu da sam laka žena, ali ja samo ostvarujem svoje snove. Nikad nisam verovala u onu priču da treba čekati da se stvari same dese. Oduvek sam bila takva — ako nešto želim, idem pravo na to. Neki to zovu hrabrost, neki bezobrazluk, a većina samo odmahne rukom i kaže da sam „previše slobodna“.
Muža sam upoznala baš tako. Jedne večeri sam izašla sa drugaricama, kasno, bez plana kako ću kući. Ispred kluba stoji njegov auto, pita treba li mi prevoz. Pogledala sam ga, bio je tih, ozbiljan, delovao kao čovek koji zna šta radi. Otvorila sam vrata, sela i rekla: „Vozi kod mene.“
On se samo nasmejao i rekao: „Dobro.“
Te noći smo pričali više nego išta drugo. Rekao mi je da radi u inostranstvu, da je stalno na putu, da nema vremena za komplikacije. Ja sam rekla da nemam vremena za laži. Sve je bilo spontano, bez glume i bez obećanja. Posle toga smo ostali u kontaktu, a on je svake godine sve češće dolazio.
Ljudi su pričali svašta. Da sam ga „uhvatila“, da sam imala sreće, da sam znala šta radim. Istina je bila jednostavnija — ja sam samo bila iskrena od prvog dana i nisam se pretvarala da sam nešto što nisam.
Danas živimo lepo, on radi i dalje u inostranstvu, a ja vodim kuću, planiram putovanja i uživamo u životu koji smo zajedno napravili. Ali pravi obrt sam shvatila tek mnogo kasnije.
Jedne večeri sam ga pitala šta ga je tada nateralo da stvarno dođe kod mene, jer je mogao samo da me odveze i produži dalje. Pogledao me i rekao:
„Zato što si bila prva osoba koja nije pokušala da me impresionira. Svi su hteli moje pare. Ti si samo rekla gde da vozim.“
Tada sam prvi put shvatila da ljudi misle da sam ostvarila snove zbog jedne noći… a zapravo sam ih ostvarila zbog jedne rečenice.
