Saznao sam da me je devojka prevarila. Nije to bio onaj filmski trenutak da je uhvatiš na delu — nego sitnice koje se slažu jedna na drugu. Telefon koji se okreće naopako kad uđem u sobu, poruke koje briše, “ostajem duže na poslu”, a zapravo slike koje mi je poslao ortak kako sedi sa nekim likom po kafićima. Kad sam je jednom pitao direktno, pogledala me u oči i rekla da umišljam, da sam nesiguran i ljubomoran. Čak je uspela da okrene priču tako da sam joj se ja na kraju izvinjavao.
Posle toga je postala još gora. Pred društvom bi me spuštala kroz šalu, govorila da sam “previše dobar za ovaj svet” i da bez nje ne bih znao ni gde su mi čarape. Znala je da me ignoriše po dva dana, pa se javi kao da ništa nije bilo. Jednom mi je čak rekla: “Ako ti ne odgovara, uvek ima ko hoće.” Tada sam znao da nešto ozbiljno nije u redu… ali sam ćutao.
Nisam pravio scenu. Samo sam čekao.
Dolazila je naša godišnjica. Ona je već pričala kako očekuje nešto posebno, pokazivala mi prstenje po izlozima, slala slike romantičnih putovanja. Ja sam samo klimnuo glavom i rekao da sam sve organizovao.
Kupio sam najlepšu kutiju koju sam mogao da nađem. Velika, tvrda, sa skupom mašnom, baš onako kako voli da se slika za Instagram. Zapakovao je savršeno.
Kad je otvorila, prvo se nasmejala, spremna na telefon i snimanje. A onda je u kutiji videla… staru, izgrebanu pedalu od BMX-a.
Zbunila se, pogledala mene, pa opet pedalu. Pitala šta je to.
Rekao sam joj:
“Sećaš se kad si mi rekla da sam naivan i da me možeš vrteti kako hoćeš? E pa ovo je pedala… da možeš da nastaviš da okrećeš nekog drugog.”
Nastao je muk. Prvi put nije imala šta da kaže.
Ustao sam, rekao joj da znam sve, da sam čekao samo da vidim dokle će ići sa lažima… i izašao iz stana. Te večeri sam prvi put posle dugo vremena disao normalno.
Najbolji poklon te godišnjice zapravo nisam dao njoj.
Dao sam ga sebi.
