Otac je bio hladan čovek. Bar sam ga ja takvog pamtio. Nikad zagrljaj, nikad pohvala, nikad ono „bravo sine“. Samo disciplina, rad i pravila. Ako donesem četvorku, pitao bi gde je petica. Ako osvojim drugo mesto, pitao bi zašto nije prvo. Dok su drugi očevi dolazili na priredbe i slikali decu, moj je uglavnom radio ili bi rekao da nema vremena za „gluposti“. Ceo život sam mislio da mu nikad nisam bio dovoljno dobar.
Odrastao sam sa tim osećajem da moram više, bolje, jače — ali nikad nisam znao za koga to radim. Kad sam završio fakultet, samo je klimnuo glavom i rekao: „Dobro, sad gledaj da nađeš posao.“ Kad sam se oženio, dao mi je kovertu i rekao: „Nek vam se nađe.“ Nije znao sa emocijama. Ili sam bar ja tako verovao.
Kad je umro, sve je prošlo brzo. Sahrana, rodbina, ljudi, tišina u kući koja prvi put nije bila njegova nego prazna. Posle nekoliko dana smo majka i ja počeli da sređujemo njegove stvari. Otvarali fioke, kutije, stare fascikle, račune, dokumenta… sve uredno složeno kako je on voleo.
Na dnu jednog ormara našli smo staru, izbledelu svesku, običnu školsku, sa njegovim rukopisom na koricama. Pomislio sam da su neki stari troškovi ili beleške sa posla. Seo sam za sto i otvorio je.
Na prvoj strani — moje ime.
Ispod datum kad sam imao osam godina i napomena: „Prvo mesto na školskom takmičenju iz matematike. Bio je nervozan, ali izdržao. Ponosan sam.“
Okrenem sledeću stranu — opet ja. Petica iz istorije, komentar kako sam učio do kasno. Sledeća strana — moja prva utakmica, zapisao rezultat i kako sam pao pa ipak nastavio da igram. Stranice su išle godinama unazad i unapred, svaka puna sitnica iz mog života koje se ja jedva i sećam.
Kod mature je pisalo: „Nije mi rekao da je uplašen, ali video sam. Ipak je uspeo. Moj sin.“
Kod fakulteta: „Teško mu je, ali neće odustati. Znam ga.“
Na zadnjim stranicama, već klimavim rukopisom, stajalo je samo: „Ne govorim mu često, ali nadam se da zna koliko sam ponosan.“
Tu sam prestao da čitam. Sveska mi je ispala iz ruku.
Ceо život sam mislio da sam imao oca koji me nikad nije video. A zapravo sam imao oca koji je video svaku sitnicu — samo nije znao kako da to kaže naglas.
Tog dana sam prvi put plakao kao dete. Ne zbog toga što ga nema… nego zbog toga što sam tek tada shvatio koliko me je voleo.
