Moji stariji ujak i ujna dugo nisu mogli da imaju decu. Godinama su išli po lekarima, terapijama, pregledima, već su skoro izgubili nadu. Kad im se konačno rodila kći, slavili su kao da su dobili ceo svet. Mislili su da je to jedino dete koje će ikada imati.
A onda, samo godinu dana kasnije, ujna ponovo ostane trudna.
Radost se brzo pretvorila u brigu. Iako su oboje bili visoko obrazovani, u tom trenutku su živeli veoma teško — krediti, podstanarski život, mala plata, beba u kući. Noćima su razgovarali šta da rade. Vagali su, računali, pokušavali da nađu rešenje, ali sve ih je vodilo na isto mesto. Teška srca odluče da ujna prekine trudnoću. Govorili su sebi da će kasnije, kad stanu na noge, pokušati ponovo.
Došao je dan zakazanog termina. Tih godina se kod doktora išlo u novom donjem vešu, kao neki mali ritual urednosti i dostojanstva. Ujna se spremila, obukla nove čarape, ćutke su seli u auto i odvezli se do klinike. Putem skoro da nisu progovorili ni reč.
Parkirali su blizu ulaza. Dok se ujna provlačila između dva automobila, jedan vozač je baš tada upalio motor i iz auspuha je izletela crna masna čađ i nafta, pravo po njenim nogama i čarapama. Sve je bilo prljavo za sekund.
Stajala je tako par trenutaka, gledala u noge, a ujak je samo tiho rekao: „Ne možeš takva unutra.“
Nije bilo druge nego da se vrate kući da opere noge i presvuče se.
Do kuće su ćutali još teže nego ranije. Tog dana nisu se vratili u kliniku.Devet meseci kasnije rodio se zdrav dečak.Taj dečak je danas moj brat od ujaka.
I uvek kad neko kaže da slučajnosti ne postoje, setim se da je ponekad dovoljno samo nekoliko kapljica čađi sa auspuha da promeni nečiji ceo život.
