Nisam verovao u karmu dok mi kamion nije stao usred ničega. Vozio sam kroz Rumuniju, planinska deonica, zima već krenula da grize, a raspored gust kao nikad. Morao sam da stignem na istovar do jutra, svaka minuta mi je bila važna. Na jednoj uzbrdici vidim kamion parkiran sa strane, vozač stoji pored i maše. Klasika — verovatno problem, treba pomoć.
Usporim instinktivno, ali pogledam na sat, pogledam navigaciju i samo produžim. U sebi kažem: „Izvini kolega, ali danas stvarno nemam vremena.“ Takvih situacija na putu ima stalno, a ne možeš svakom stati.
Sat vremena kasnije, dok sam se penjao kroz još veću uzbrdicu, kamion počne da gubi snagu. Prvo lagano, pa naglo. Lampice se pale jedna po jedna. Pokušam da dodam gas — ništa. Stanem sa strane, probam ponovo da upalim… mrtav. Ni da zavergla kako treba.
Tišina. Mrak. Hladnoća polako ulazi u kabinu. Telefon bez signala. Put skoro pust.
Sedim tako i gledam kroz šoferku, prvi put mi prolazi kroz glavu da sam možda napravio glupost što nisam stao onom čoveku. Prođe deset minuta. Prođe dvadeset. Već počinjem da razmišljam kako ću ovde prespavati i čekati jutro.
Posle nekih pola sata, u retrovizoru vidim svetla kako prilaze. Kamion staje iza mene. Izlazi vozač.
Isti onaj kog sam ignorisao.
Priđe lagano, bez žurbe, pogleda moj otvoren haubu, pa mene. Na licu mu samo blagi osmeh. Ni reči prekora, ni ljutnje.
Kaže samo:
„Ajde, kolega… spoji kablove. Svi smo mi na putu isti.“
U tom trenutku nisam znao šta da kažem. Blam me pojeo. Spojili smo kablove, sačekali minut, probam — upali iz prve. Hteo sam da mu dam pare, makar za gorivo, makar za kafu.
On samo odmahne rukom i kaže:
„Nemoj meni. Samo sledeći put stani nekom drugom.“
Seo u svoj kamion i otišao.
Ja sam ostao još minut da sedim sa upaljenim motorom, gledam u praznu cestu i shvatam koliko je put zapravo mali svet. Danas ti nekome ne staneš, sutra si ti taj koji maše pored puta.
Od tada, kad god vidim kamion sa strane… makar usporim. A uglavnom stanem.
Jer nikad ne znaš kad ćeš ti biti sledeći koji čeka svetla u retrovizoru.
