Dobio sam turu iz Italije za Nemačku, obična roba, ništa posebno. Takve vožnje radiš skoro mehanički — papir uredan, roba zapakovana, ruta poznata. Na utovaru ništa sumnjivo, sve kao i uvek. Kreneš, odvoziš kilometre, razmišljaš o sledećoj pauzi i toploj kafi.
Na granici me zaustavi carinik i kaže da otvorim zadnja vrata. Standardna kontrola. Otvorim, pokažem palete, sve složeno kako treba. On samo klimne glavom, zatvaram vrata i taman da zaključam, učini mi se kao da sam čuo neki tihi zvuk iznutra. Kao da je nešto šušnulo.
Stanem sekund, oslušnem… ništa.
Pomislio sam da umišljam. Na putu si po ceo dan, umor radi svoje, svašta čuješ. Zaključam i nastavim dalje.
Posle par sati, stajem na parking da odmorim i pojedem nešto. Dok prolazim pored prikolice, opet isto — neki tihi udarac, kao da se nešto pomera unutra. Tada mi već nije bilo svejedno. Otključam, otvorim vrata malo opreznije, pomerim par kutija bliže ulazu… i onda iza jedne palete vidim nešto što me sledilo.
Sedi dečak. Jedva deset godina. Sklupčan, promrzao, oči ogromne od straha. Prvo nisam ni znao šta da kažem. On samo ćuti i gleda me, kao da očekuje da ću ga isterati.
Donesem mu vodu i sendvič iz kabine. Ruke su mu se tresle dok je jeo. Nije znao engleski, samo par reči, ali bilo je jasno — uvukao se u prikolicu dok smo bili na utovaru, verovatno misleći da će tako stići negde dalje.
Zvao sam firmu, pa policiju, kako zakon traži. Dok smo čekali patrolu, sedeo je u kabini, zamotan u moju rezervnu jaknu, i prvi put se malo opustio. Pitao me samo jedno, tihim glasom: „Nemaš ljut?“
Rekao sam mu da nisam.
Kad je policija stigla, morali su da ga preuzmu. Pre nego što je izašao iz kabine, okrenuo se i rekao:
„Hvala što nisi zatvorio vrata ponovo.“
Ta rečenica mi je ostala u glavi jače od svih kilometara koje sam prešao.
Vozio sam u životu i skupu robu, i mašine, i teret koji vredi milione. Ali taj mali, uplašeni klinac iza palete bio je najskuplji teret koji sam ikad vozio — jer sam tada shvatio da ponekad u prikolici ne nosiš samo robu, nego nečiji očaj i poslednju nadu.
Od tada, kad god čujem i najmanji zvuk iza sebe… proverim.
