Po mesec dana sam na turama, kamion mi je drugi dom. Navikneš se na autoputeve, benzinske pumpe i spavanje u kabini, ali se nikad ne navikneš na tišinu kad završiš vožnju i shvatiš da si hiljadama kilometara od kuće. Žena mi je bila jedina stalna veza sa normalnim životom — čujemo se svako veče, kratko, ali dovoljno da znam da je sve u redu.
Jedne večeri zovem, ne javlja se. Pomislim, možda je zaspala. Sutradan opet ništa. Treći dan mi već nije svejedno. Pišem poruke, zovem više puta, odgovori kratki, kao da izbegava razgovor. U glavi počnu da se vrte svakakve misli, ali pokušavam da ih oteram. Govorim sebi da umišljam.
A onda mi komšija pošalje poruku: „Dolazi ti često neki auto pred kuću dok te nema.“
Tu mi se stomak stegne. Od tog trenutka više nisam mogao normalno da vozim. Svaki kilometar mi je bio duži nego prethodni. U kabini tišina, radio ugasim, samo razmišljam. Slike u glavi same dolaze, svaka gora od prethodne.
Odlučim da skratim turu koliko mogu i vratim se kući dan ranije bez najave. Stižem pred kuću kasno popodne. U dvorištu stoji nepoznat auto.
Srce mi lupa kao ludo.
Gasim kamion, ulazim tiho kroz kapiju, koraci mi teški, ruke hladne. Otključavam vrata polako, kao da će svaki zvuk da otkrije da sam tu. Ulazim u hodnik i čujem glasove iz dnevne sobe.
Otvaram vrata… a tamo sedi nepoznat muškarac.
U tom trenutku mi se sve sruši u glavi. Samo stojim na vratima i gledam. Žena se okreće, vidi me, ustaje zbunjena. On ustaje takođe.
Pre nego što sam stigao išta da kažem, žena izgovori:
„Dobro je da si došao… baš sam htela da ti objasnim.“
Ispostavi se da je čovek medicinski tehničar koji već nedeljama dolazi svaki dan da pomaže mom ocu. Stari je naglo počeo da slabi, padao je po kući, trebalo mu je neko da ga podiže, daje terapiju, meri pritisak. Žena je sve to organizovala sama i krila od mene jer je znala da sam na putu, daleko, i da ne mogu ništa da promenim osim da se nerviram i vozim pod stresom.
Dok mi je objašnjavala, ja sam samo gledao u pod i osećao kako me stid polako guta. Sve one slike iz kamiona, sve sumnje, sav bes koji sam skupljao — sve je nestalo u sekundi.
Otac me je tada iz sobe tiho pozvao po imenu.
Kad sam ušao, video sam ga slabijeg nego ikad, ali nasmejanog što sam stigao. Rekao mi je: „Nemoj da se ljutiš na nju… ona je sve sama izdržala dok si radio.“
Te večeri sam prvi put shvatio koliko mozak može da napravi pogrešnu priču kad si sam, umoran i daleko. I koliko lako možeš da posumnjaš u osobu koja ti zapravo čuva kuću, porodicu i život dok ti voziš negde između granica.
Od tada, kad god me uhvati sumnja na putu — prvo se setim tog dana i kažem sebi: ne veruj mislima dok ne vidiš istinu.
