Vozim kamion kroz Mađarsku, noć, kiša lije kao iz kabla, brisači jedva stižu da očiste šoferku. Autoput skoro prazan, samo svetla koja se gube u mraku. Takve noći kamion postane kao mali svet za sebe — tišina, radio i monotono zujanje motora.
U jednom trenutku, na zaustavnoj traci vidim auto sa sva četiri migavca i čoveka kako maše. Prva misao mi je bila da produžim. Svaki vozač zna da noću ne staješ lako, pogotovo negde gde nema ni kuće ni pumpe kilometrima. Ali nešto me preseče i ipak usporim.
Stanem par metara dalje, otvorim vrata, on dotrči sav mokar. Kaže da mu se auto pokvario, telefon mu prazna baterija, pita da li može do sledeće pumpe. Delovao je nervozno, ali ne agresivno. Pustim ga u kabinu.
Sedne, ćuti. Samo gleda kroz prozor i povremeno u retrovizor. Pokušam da započnem razgovor, pitam odakle je, gde ide — kratki odgovori, jedva reč. Posle par minuta kaže mi: „Možeš li da pojačaš radio, da čujemo vesti?“
Okrenem stanicu, baš ide hitan izveštaj. Voditelj govori da policija traga za muškarcem koji je pre pola sata opljačkao benzinsku pumpu u tom regionu, da je pobegao peške i da se sumnja da pokušava da stopira.
U tom trenutku na radiju opisuju kako izgleda.
Crna jakna. Mokar. Oko četrdeset godina.
Pogledam krajičkom oka u njega… sve se poklapa.
Ruke mi se oznoje na volanu. Srce lupa. On primeti da sam promenio izraz lica i samo mirno kaže:
„Ne brini. Samo me ostavi na sledećem izlazu.“
Tih narednih pet kilometara vozio sam sporije nego ikad u životu. Nisam znao da li da stanem, da ga izbacim, da ubrzam, da zovem policiju — a signala nema. Samo mokar asfalt, kiša i on pored mene.
Kad smo stigli do izlaza, samo je otvorio vrata, izašao i rekao:
„Hvala. Nisi morao da staneš.“
Zatvorio vrata i nestao u mraku.
Tek kad sam krenuo dalje, shvatio sam da sam sve vreme držao dah. Ruke su mi drhtale još sat vremena posle toga.
A pravi šok me je sačekao sledećeg jutra.
Na parkingu u Nemačkoj, dok pijem kafu, prilazi mi policija. Pitaju me da li sam noćas vozio tim putem. Kažem da jesam. Kažu da su ga uhvatili par kilometara dalje… i da je priznao da ga je kamiondžija povezao.
Pitam ih jesam li u problemu.
Policajac se nasmeje i kaže:
„Ne. Naprotiv. Rekao je da ste mu spasili život, jer je planirao da se preda, samo nije znao kako da stigne do grada.“
Od tada stanem i pomognem… ali prvo proverim radio.
