Vozim jutros kroz neku vukoje8inu u Poljskoj. Put ravan, šuma sa obe strane, 50 kilometara okolo nema kuća, nema pumpi, nema žive duše. Telefon bez signala, navigacija jedva diše. Samo ja, put i motor koji monotono brunda.
Odjednom, na sred puta stoji baba i maše. Bukvalno nasred asfalta. Usporim, stanem par metara dalje, gledam — mali stari auto parkiran sa strane, hauba podignuta. Baba mi prilazi i na polomljenom engleskom objašnjava da je stala da popije vode, sad auto neće da upali. Ima kablove, samo joj treba neko da je „povuce“.
Gledam u sat, kasnim, nervozan, a i ne uliva mi poverenje ceo prizor. Rekoh:
„Mogu… ali da mi daš 50 evra.“
Ona me gleda, širi oči, kaže da joj je to mnogo, da nema toliko kod sebe.
Slegnem ramenima.
„Okej… snađi se sama.“ I nastavim dalje!
