Bio je oženjen i skoro trideset godina stariji od mene, ali meni je tada delovao potpuno neodoljivo. Imao je onu sigurnost u glasu, iskustvo u očima i način da te sluša kao da si jedina osoba na svetu. Svi su mi govorili da se ne igram sa tim, da takve priče nikad ne završe dobro, ali ja sam bila tvrdoglava. Nisam želela savete, želela sam njega.
Ja sam insistirala na tome. Ja sam zvala, ja sam tražila da se vidimo, ja sam gurala priču dalje čak i kad je on pokušavao da postavi granicu. Govorio je da ima porodicu, da ne želi da me povredi, da je razlika u godinama prevelika. Meni je to tada zvučalo kao izgovor. Mislila sam da samo treba da ga ubedim da popusti.
Na kraju sam dobila ono što sam htela. Jedne večeri smo ostali sami, bez izgovora, bez bežanja. Sve se desilo brzo, bez romantike koju sam zamišljala mesecima. U glavi sam imala neku filmsku scenu, osećaj pobede, dokaz da sam uspela da osvojim čoveka koji mi je bio nedostižan.
A onda, u tom trenutku, dok sam ležala pored njega i gledala realnost bez iluzije, sve o čemu sam mogla da mislim bilo je:
„Bože, nadam se da nikad više neću morati da uradim ovo.“
Nije bilo strasti kakvu sam zamišljala. Nije bilo magije. Samo težina, tišina i osećaj da sam prešla granicu koja mi zapravo nije ni trebala. Shvatila sam da nisam bila zaljubljena u njega, nego u ideju o njemu. U dokaz sebi da mogu da dobijem ono što drugi ne smeju.
Pravi šok me je sačekao kad sam krenula da se oblačim. Rekao je mirno:
„Znaš, pokušavao sam da te zaustavim jer sam u tebi video svoju ćerku.“
Te reči su me pogodile jače od bilo čega. U tom trenutku sam prvi put shvatila da nisam pobedila ništa — samo sam izgubila iluziju koju sam sama sebi stvorila.
Posle toga ga nikada više nisam zvala. A tek mnogo kasnije sam shvatila da ponekad ono za čim najviše jurimo nije ono što stvarno želimo, nego ono što mislimo da će nas učiniti važnima.
