Deset godina je moj brat u vezi, već četiri živi sa njom u drugom gradu. Za sve te godine nikada me nije pozvao da dođem kod njega. Uvek sam to pripisivala njoj, misleći kako su sve snaje iste, da ne žele muževu porodicu blizu, da drže distancu. U glavi sam stvorila sliku žene koja ga odvaja od nas, i priznajem — nosila sam tiho ogorčenje prema njoj.
Juče me je posao doveo baš u njihov grad i pomislila sam da bi bilo glupo da ne svratim. Nazvala sam ga i prvi put je rekao: „Dođi, ostani kod nas par dana ako hoćeš.“ Iznenadilo me, ali sam pristala da prespavam samo jednu noć i sutra se vratim kući.
Kad sam stigla, dočekala me ona — osmeh od uva do uva, zagrlila me kao da se znamo sto godina, odmah spremila kafu, pitala šta volim da jedem, raspremila sobu, trudila se oko svake sitnice. Sve ono što sam mislila da nikada ne bi uradila.
A moj brat… ćuti. Natmuren, zatvoren, jedva odgovara na pitanja. Gleda u telefon, izbegava pogled. Sedimo za stolom, ona priča, smeje se, pokušava da razbije tišinu, a on kao da nije tu. U jednom trenutku sam pomislila da sam možda pogrešila dan, da sam upala u neki njihov problem.
Te noći nisam mogla da zaspim. U glavi mi se vrtelo samo jedno — sve ove godine sam mislila da me ona ne želi pozvati, a zapravo je moj rođeni brat taj koji me je držao podalje. Osećala sam se kao višak u sopstvenoj porodici. Ležala sam budna i čekala jutro da svane, da spakujem stvari i odem svojoj kući i više se nikada ne vraćam.
