Bili smo sami u kući i poneli su nas trenuci. Sve je bilo spontano, strastveno i glasnije nego što je trebalo. U jednom trenutku, potpuno zaboravljena na svet oko sebe, rekla sam nešto zbog čega mi je kasnije bilo užasno neprijatno.
I baš tada — vrata su se naglo otvorila.
Njegov otac je upao u kuću bez kucanja.
U sekundi smo se ukočili. Tišina je pala kao nož. Pogledi su nam se ukrstili, a ja sam osetila kako mi lice gori od sramote. On je stajao na pragu, bled, zbunjen, kao da pokušava da shvati šta vidi i šta je upravo čuo.
Niko nije izgovorio ni reč.
Prva sam primetila da mu ruke drhte. Okrenuo se bez pozdrava i izašao napolje. Moj dečko je sedeo nepomično, glave spuštene, a ja sam želela da propadnem u zemlju.
Mislila sam da je to najgore što može da se desi.
Ali pravi obrt je došao kasnije tog dana.
Njegov otac se vratio, seo za sto i potpuno mirno rekao:
„Ovo što sam video i čuo — zaboravljam. Ali sledeći put, zaključavajte vrata.“
Nikada više nismo pričali o tome.
A ja sam tada shvatila da postoje situacije koje te obeleže zauvek — ne zbog onoga što si radio, već zbog toga ko te je video u najgorem mogućem trenutku.
