Letovali smo u Budvi, ja sa mojom suprugom, i naši kumovi, svi smo ista generacija. Letovali smo u istom apartmanu sa odvojenim sobama, dok su kupatilo i kuhinja bili zajednički. Život je hteo da se tako desi, međutim uvek sam se potajno ložio na kumu. Gledajući je često video sam u njoj jednu specifičnu lepotu koja je meni izuzetno prijala. Imala je crnu kosu malo ispod ramena, jako zgodnu figuru, lepe noge i sjajnu zadnjicu .Tog dana se desilo nešto što nisam planirao, ali što mi je ostalo urezano u glavi zauvek.
Vratili smo se sa plaže ranije nego inače. Vrućina je bila nesnosna, a ostali su odlučili da ostanu još malo. U apartmanu je bila tišina, samo zvuk klime. Otišao sam u kuhinju po vodu i tada sam je video. Stajala je pored sudopere, u mokroj kosi, umotana u peškir, opuštena kao da je sama. Podigla je pogled i nasmejala se onim svojim, nekako toplim osmehom.
Razmenili smo par bezazlenih rečenica o plaži, o gužvi, o planovima za veče. Ništa posebno, a opet — vazduh je bio drugačiji. Kao da se nešto neizgovoreno provlačilo između svake reči. Uhvatila me je kako je gledam i nije skrenula pogled. Samo je rekla, poluglasno:
„Vruće je, baš…“
U tom trenutku sam shvatio koliko je opasna blizina. Ne zbog nje — nego zbog mene. Zbog misli koje sam godinama gurao pod tepih i koje su sada, u tom malom apartmanu, isplivale bez ikakvog srama.
Tada su se vrata otvorila. Ušli su ostali, sa kesama iz prodavnice, smehom i planovima. Sve se vratilo u normalu za nekoliko sekundi. Ona je otišla u sobu, ja sam ostao sa čašom vode u ruci, pokušavajući da se saberem.
Ali pravi obrt je došao kasnije te večeri.
Sedeli smo na terasi, svi zajedno. Kum je pričao nešto glasno, svi su se smejali. U jednom trenutku, ona mi je, ispod stola, na sekund dotakla koleno. Ništa više. Nije me pogledala. Nije se nasmejala. Kao da se ništa nije desilo.
A meni je tada postalo jasno — nije to bila moja tajna. Bila je zajednička. I baš zato sam znao da od tog trenutka ništa ne sme da se desi.
Letovanje se završilo bez skandala, bez svađa, bez ijedne reči viška. Ali sam se kući vratio sa spoznajom da ponekad najteže bitke vodimo sami sa sobom — i da je prava zrelost znati kada stati, čak i onda kada te niko drugi ne bi osudio.
