Muž mi je terenski radnik, tačnije bauštelac, radi u Njemačkoj, a je odgajam decu i uživam. Često razmišljam o drugim muškarcima jer njega nema po 3-4 mjeseca, prosto imam potrebe. Na sreću živim daleko i od mojih i od njegovih roditelja i kada sve saberem, jeste da živim sama, ali uživam u životu. Najbolji prijatelj mog muža je prošli vikend pokucao na vrata.
Rekao je da je prolazio kroz grad i da je svratio da vidi kako smo deca i ja, da li nam nešto treba. Ušao je, popili smo kafu, pričali o mom mužu, o poslu u Njemačkoj, o tome kada će ponovo doći. Deca su bila kod drugarice na rođendanu, kuća tiha, a meni je posle dugo vremena prijalo da pričam s nekim odraslim.
Vremenom je razgovor postao opušteniji. Počeo je da me hvali kako dobro izgledam, kako je moj muž srećan čovek, kako nije ni čudo što se muškarci okreću za mnom. Nisam ga prekidala. Posle toliko meseci samoće, prijale su mi te reči više nego što sam želela sebi da priznam.
U jednom trenutku je rekao:
„Znaš… on ima sreće što ima ženu kao što si ti.“
Pogledi su nam se sreli i nekoliko sekundi niko ništa nije rekao. Osetila sam kako mi se u stomaku javlja onaj nemir koji nisam osećala godinama. Bio je to trenutak slabosti, trenutak kada čovek zaboravi sve principe koje je do tada imao.
Prišao mi je bliže.
I baš kada sam pomislila da ću napraviti najveću grešku u životu, zazvonio mu je telefon. Pogledao je u ekran, uozbiljio se i javio. Rekao je samo: „Tu sam, sve je u redu.“
Okrenuo se ka meni i rekao:
„Moram da idem. Samo sam svratio da vidim kako ste.“
Bilo mi je čudno koliko je naglo otišao, ali nisam previše razmišljala o tome. Pomislila sam da je možda i bolje tako.
Sutradan, oko podneva, neko je pozvonio. Otvorila sam vrata – a tamo moj muž, stoji sa koferom i osmehom, ranije se vratio sa posla.
Zagrlio me i rekao:
„Hteo sam da te iznenadim. Poslao sam sinoć druga da proveri da li si kod kuće, da ne dođem dok si negde izašla.“
U tom trenutku mi se noge odsekle.
Shvatila sam da je samo nekoliko minuta delilo moj život na „pre“ i „posle“. Da je njegov najbolji prijatelj, koji je sedeo u mojoj kući, mogao da vidi sve — i da kaže sve.
Muž me je gledao nasmejano, ništa nije slutio. A ja sam prvi put posle mnogo vremena osetila stid i olakšanje u isto vreme.
Od tada, kad god pomislim da mi „nešto fali“ dok je on na terenu, setim se tih nekoliko minuta koji su mogli da mi unište brak — i shvatim koliko je tanka linija između trenutka slabosti i greške koja traje ceo život.
